MOJA Si PREMIJA (ZAVRŠENA) (1. Deo) (Uređuje Se)

1."Tuga i strah"

PRVA KNJIGA SERIJALA "MOJA SI" (MOJA SI PREMIJA)

Subota 10. Avgust 2016. godine

Stojim naslonjena kraj prozora svoje sobe u mojoj omiljenoj svilenoj pidžami iz dva dela. Bezvoljno gledam negde u daljinu jako zabrinuta i ozbiljna. Do mene ne dopire lep i sunčan dan koji je jutros osvanuo.

Za nekoga je jako rano šest sati ujutru da ovako kao ja stoji i gleda negde u daljinu, ko zna gde, bez ikakvog cilja, zar ne? Ali ja se ne bi složila sa tim, jer za mene kasno.

I to previše kasno!

Do skoro sam uvek bila sretna, vedra i nasmejana, zadovoljna sitnicama, a danas je to veliki izuzetak. Svaki novi dan koji osvane za mene je običan.

Lagano se sklonim od prozora i odem do taburea, koji se nalazi kod velikog, drvenog ogledala blizu mog kreveta. Sela sam nimalo damski beživotno samo spustajući svoje umorno telo i pogled mi je pao na onu senku od devojke, koja liči na mene. Licem mi pređe velika iznenađenost, dok suzim pogled i glavu nagnem malo u stranu, neverujući sama sebi šta tamo vidim.

Od svega onoga što vidim ispred sebe mogu samo da konstantujem da izgleda jako, jako loše!

Malo se nagnem ka napred ne bi li bolje videla tu nepoznatu osobu koja podseća toliko na mene. Malo se bolje zagledam u zelene oči, koje su natečene, naduvene, krvave od ne spavanja i plača. Sama sebi ličim na živog leša. Toliko loše izgledam, kao da me je neko mučio mesec dana i da mi nije dao da živim, pa tek me je sada pustio normalno da dišem.

Velike i tamne kesice koje se ocrtavaju ispod očiju, prekrili su mi trećinu lica. Primetila sam da sam bleda poput duha i da nimalo moji obrazi nemaju kap krvi u sebi. Celokupno kada se pogledam izgledam je poput strašila. Slobodno mogu ići da stojim u nečijoj njivi da plašim vrane.

Ko bi mi poverovao, kada bi mu rekla da život može drastično da ti se promeni iz korena za samo tri nedelje?

Ha! Ko? Niko! A meni se to upravo desilo. Od tog perioda nemam više volju za normalnim životom.

Za samo tako kratko vreme sve mi se srušilo na glavu, kao velika kula od karata.

Sve!

Sve ono što sam htela, želela, volela i moj jako miran i normalan život su se zaokrenuli za tristašezdeset stepeni.

Završila sam dizajnersku školu za enterijer i eksterijer. Još kao mala devojčica sam uvek nešto ukrašavala i pomerala po kući. Da sam imala stila i talenta to je primetila i moja omiljena nastavnica likovnog, kojoj sam bila jedna od najboljih učenica. Od tada sam ispoljavala svoju kreativnu stranu koja je kasnije kako sam rasla dolazila do konačnog i punog izražaja.

Najsretnija sam onda kada su klijenti zadovoljni mojim uloženim trudom, naporom i kada njihov dom bude onakav, kakvim su ga oni zamislili. Meni je to najveća nagrada, koju mogu da dobijem, a to je njihova sreća i radost.

Pre tri nedelje sam se jako trudila da nađem neki slobodan lokal, da ga kupim i da se osamostalim. Želela sam da sama sebi budem gazda. Nisam od onih kojima imponuje u svako doba dana da svako upire prstom u nju i kažu:

"Evo je unuka Natalije Aleksić"

Nisam volela da me svi upoređuju sa mojom bakom Natalijom, poznatom modnom kreatorkom, koja je sa svojim impresivnim i unikatnim kreacijama obukla pola poznatog sveta. Svi su me etiketirali kao Anu, Natalijinu unuku, a ne kao sasvim običnu Anu Aleksić, koja sama svojim trudom sa svojih malo godina korača polako ka vrhu. Ja sam neko ko se svojski trudi i puno radi da bi došao do nekoga uspeha, dok nikako nisam pristalica da se proslavim preko tuđe grbače, pa čak ni da mi je to rođena baba!