Playlist from a heart

Afire love//Ed Sheeran

01:37
Ne znam šta je gore.
Učiti fiziku ili misliti o njemu. Verovatno su na granicu, s' obzirom da mi malo fali da poludim i od jednog, pa i od drugog. Ali ono, nije da imam izbora. Mada jedno je učiti posle ponović, a drugo misliti o njemu. Hoću da kazem, da mi je negde mnogo lakše učiti formule i dolaziti do logičkih zaključaka, nego pustiti maštu da tumara okolo. Jer, ajmo biti iskreni, mašta i srce, zajedni dovode do blokade mozga, a to znači preterano lučenje jednog od hormona kojem sam zaboravila naziv, sto na kraju dovodi do gubljenja koncentracije... u prevodu, opet sam se sjebala. Ništa, jedino sto mi preostaje jeste da odem da spavam, posto ćaskanje sa samim sobom je znak da postajete ludi. Zar ne?
-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-
Imala sam sreće sto me je tata dovezao do škole, inače bi opet kasnila. Nije da to radim namerno, bar ne uvek, ali danas je bio jedan od onih čudnih dana. Znate ono kad se probudite ujutru i imate neki čudan osecaj u stomaku? Ono kada imate neki snažan predosecaj da će se tog dana nešto dogoditi? E pa to vam je moje jutro, mada za promenu, neki dogadjaj bi bio super. Jer ova monotonost polako postaje bolesna.
-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-
Prošlo je tačno 24 sata, 17 minuta i 45,46,47,... sekunde više nisu ni bitne. Al ono kad vam se neko ne javlja ceo dan, i vi bi ste pomislili da nešto nije uredu. Mada, u mom u slucaj je još gore. Danijel, kojeg ja znam, nikada se ne bi odvajao od svog telefona, osim ako nije hitno. Bože, ponekad imam osecaj da više voli taj telefon nego mene. Oko sebe čujem neko komešanje i priču, mada me nije nešto briga, odavno sam izgubila volju da pratim na času geografiju. Moj jedini cilj, trenutno, jeste da mi stigne obaveštenje. Bilo kakvo, samo naznaka da je Danijel živ. Ali eto, to su vam problemi kada imate dečka koji živi na drugom kraju kontinenta.
-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-
Danijel i ja smo se upoznali kada sam ja imala 2, a on 4 godine. Tada smo živeli u Abu Dabiju, posto je tata tamo radio. Naši roditelji su bili prijatelji, tako da nam je na neki način bilo sudjeno da se upoznamo. Znam, po maminim pričama, da cim smo se upoznali, postali smi nerazdvojni. Često umem da sedim na krevetu i listam stari fotoalbum sa našim slikama i uživam u sećanjima. Tako da možete da zamislite koliko mi je teško palo kad sam morala da se preselim i odvojim od njega. Znala sam da ćemo ostati u kontaktu, ali pomisao da izgubim najboljeg prijatelja bila je poražavajuća.
Zato, zamislite moje oduševljenja kada 15 godina kasnije saznate od mame da za leto idemo natrag. A još većeg kada na aerodromu ugledate savršenog lika, za barut crnom kosom i prelepim zeleno plavim ocima. Da, nakon 14 godina samo povremenog dopisivanja vi se nadjete u situaciji gde shvatite da je vas najbolji drug odjedanput postao ovaj zgodno lik. I šta vi uradite? Pa u mom slučaju napravite najveću budalu od sebe time sto ćete se saplesti o sopstvene noge. Mada, možda mi je to i pomogle, jer od tog dana pa nadalje dobila sam ne samo najboljeg druga, već i dečka. Šok! Znam, zamislile kako je meni bilo. Ali eto nakon godinu dana veze, a ja ne dobije ni srećna godišnjica, a kamoli poruku.
-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-
Prodje i ovaj ovaj cas, ostao mi je još jedan, a od poruke i poziva još uvek ništa. Ako se ne smirim, glavu ću nekome otkinuti. Dovoljno je bilo sto sam se brecula na Gabi. Jedini izgovor jeste bio da sam j PMS-u, iako nisam sigurna koliko dugo ću moći da koristim tu kartu. Kad tad moraću da joj kažem istinu. Jer ko se jos ne hvali da ima super kul dečka?! Guilty!
Jedino sto mi preostaje jeste da izfrzim još narednim sat vremena pa da smisljam plan.
-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-•-
Ostali je bilo još pet minuta do kraja časa, kada se napolju čuo neki zamor. Nije da nisam znatizeljna, ali nisam raspoložena, tako da kada nam je proferka rekala da smo slobodni, skupila sam stvari i napustila učionicu.
U hodniku je haos, svi su se okupili oko prozora da vide nešto. Nisam zainteresovana bila, medjutim kada sam u periferiji ugledala veoma poznato vozilo sve mi je kliknulo. Djubre jedno! Sjurila sam niz stepenice i brzo izašla iz škole. Od trenutka kad sam kročila napolje, sve ko da se odigralo kao u usporenom snimku. Danijel koji polako otvara vrata i izlazi iz kola, dok mu tamno crna kosa, koju tako volim da diran, pada preko divnih očiju koje su mi tako nedostajale. A osmeh, osmeh rezervisan samo za mene je tu. Odjedanput sve se vratilo u normalu. Bacam se u trk i skacek u njegove raširene ruke. Njegov poznat miris odmah mi ispunjava nozdrve. Osećam se kao kod kuće u njegovim snažnim rukama i sa njegovom glavom u mojoj kosi. Negde u glavi sam svesna krika u pozadini i zumora, ali sve sto je sada bitno je da je Danijel tu, samnom, u ovom trenutku, dok mi u uvo šapuće da me voli. A za kraj, ono najbolje, njegove usne na mojima i sve muke su zaboravljene. Bitni smo samo on i ja.