Sara Anderson(PAUZIRANA)

IV.dio

Vratila sam se kući,u suzama,sama sam kriva za ovo.Noć sam provela vrlo teško,jastuk mi je bio mokar od suza,ne sjećam se kada sam zaspala.
Obećala sam Eni da ću pronaći ubicu,i to ću da uradim.
Kada sam došla u školu,svi oni su stajali pored stepenica.Ena me je primjetila,međutim,samo je okrenula glavu.Louis mi je prišao.
"Saro,nemoj da dolaziš,Ena i James su jako ljuti"
"Louise,moraš da mi pomogneš da pronađem ubicu,to sa Davidom je bilo prije dvije godine,bili smo pijani,nismo znali šta radimo"
"Ne zanima me,Saro,ali Ena mi je takođe drugarica,ne mogu to da joj uradim,jako je ljuta na tebe"
"Louise,molim te"-sklopila sam moju slatko-tužnu facu,uzdahnuo je i klimnuo glavom.
"Radim ovo samo da biste se pomirile,mnogo je čudno ovako,a i vidim koliko si se pokajala"-zagrlila sam ga.
"Hvala ti,sad,niko od nas nije zapamtio one brojeve na igranci,šta da radimo?"
"Možemo da proverimo školske kamere"-nasmiješio se.

...

Čekali smo veliki odmor,kompjuter sa snimcima nalazio se u kancelariji direktora.
"Ima li kamera u hodniku gdje je kancelarija direktora?"-pitala sam dok smo se šunjali.
"Nema,na našu sreću"-rekao je tiho.
Direktor je napokon izašao iz kancelarije.
"Idemo"-ušli smo u kancelariju,sa lijeve strane stajalo je nešto nalik ogormnom televizoru,Louis je nešto radio na kompjuteru,jer ja nisam imala pojma o tome.Stajala sam na vratima i čuvala stražu.
"Dođi"-rekao je,gledajući u kompjuter.
"Zapiši ove brojeve"-izvadila sam telefon.
"25,10,36"-diktirao je.
"To je to,idemo"-uhvatio me je za ruku,izašli smo kao da se ništa nije dogodilo.
"Šta misliš šta bi mogli da znače?"-gledala sam u telefon,a onda sam lupila u nekog.
"Jao,izvini"-ispred mene je stajala djevojka plave kose,imala je kilo pudera i crvenog ruža.
"Pazi malo!"-dreknula je,prevrnula sam očima.
"Trideset šest,trideset šest..."-čuli smo je kako mrmlja tražeći svoj ormarić.
"Čekaj!"-povikala sam.
"Šta?"-rekao je Louis.
"Ovo su brojevi ormarića,ubica je poslao poruku i pisalo je da treba da pronađemo ključ i otključamo"-Louis se zadovoljno nasmiješio.
"Znam ko ima sve ključeve ormarića"
"Ko?"
"Školski savjetnik"-rekao je namještajući frizuru.
"Super,samo treba da uzmemo te ključeve."-zvonilo je,otišli smo na čas,sjedela sam sama u poslednjoj klupi,ona nova djevojka iz hodnika je ušla zajedno sa direktorom.
"Učenici,ovo je nova učenica Sofi"-primjetila sam kako je odmah pogledala Jamesa i nasmiješila mu se,vještica,kosu ću joj iščupati,grizla sam usne od bijesa,još je sjela pored njega.
Ja i Louis smo čekali ispred kancelarije savjetnika nadajući se da će negdje otići,i jeste,ali tek nakon što smo čekali i propustili 2 časa biologije i matematike.
Ušli smo i pretražili sve fioke.
"Imam ih"-rekao je Louis pobjednički,držeći u ruci stotinu ključeva.

...

Nakon što smo pronašli ključeve,čekali smo da se završe časovi,Louis je isključio kameru koja gleda na ormariće,otključali smo prvo broj 10,25,a zatim 36.
U ormariću broj 10 na vratima je jedva vidljivo pisao neki broj koji smo zapisali.
U ormariću broj 25 je bila adresa.
A u 36 neka  jako čudna pjesma,zatvorili smo ormariće,nekako uspjeli da vratimo ključeve i ponovo upalimo kameru.
Kada sam ispričala tati da smo blizu ubici,rekao je da treba da kažem policiji,ali ne želim,okrivili su mene ionako.

Sledećeg jutra sam mislila da me neće dočekati nikakvo iznenađenje,prevarila sam se.James je stajao sa Sofi,ljubili su se.Kao da mi je neko zabio nož u srce,nisam mogla da gledam,šmugnula sam,brzo u drugi hodnik.
Uzela sam broj koji sam našla u ormariću i pozvala,nadam se najboljem.