When Kids Reach The Sky

Kada je počelo

-,,Surround yourself with people who provide you with support and love and remember to give back as much as you can remember"

1. Septembar

Letnji raspust je brzo proleteo i opet sam na pocetku. Tako da ja,Emma Anderson, počinjem treću godinu Stuyvesant Srednjoj školi u New York-u. Oduvek sam bila tiha neprimetna devojka sasvim prosečnog izgleda i nadam se da ce tako i ostati. Imam odabrano drustvo i to mi nikad nije smetalo. Svake godine roditelji nisu kod kuće da mi požele srećan polazak u školu. Bave se inostranim poslovima i tako da ostajem sama u polupraznoj kući. Uglavnom svaku školsku godinu počinjem monotono. Sem što sam ove godine uspela da se uspavam za prvi dan škole. Nisam verovala da to uopšte može nekome da se dogodi i da prvi dan mora da odradi kaznu kod profesora Johansona. Nisam bila jedina, za klupama su sedela jos petoro učenika,koji su se sasvim slučajno uspavali za prvi dan seniorske godine. Sedeli su u tišini,pokunjenih pogleda, iznerviranih i pomalo pobesnelih lica. Čula su se samo blago lupkanje olovke po stolu,glasna muzika iz slušalica rasejane plavuše iz zadnje klupe i grubo žvakanje žvake tamnokosog dečka. Nas šestoro izgubljene dece koja je zadesila ista sudbina smeštenih  u jednoj malenoj učionici. Nisam mislila da je to slučajnost,a nije ni bila.