Androidi

Androidi 2

  Nekako sam u ne toliko dugom vremenskom razdoblju pročitao dve knjige i odgledao dva filma. Tema koja ih povezuje je odnos ljudi i androida. Knjige su od istog autora napisane pre oko pet godina, pa se mogu smatrati aktuelnim. Autor je Wesley Allison, a naslovi knjiga su "His robot girlfriend" i "His robot wife". Druga knjiga je nastavak prve, što se da zaključiti po naslovima.


Fimovi su "Automata" sa Antoniom Banderasom i film "Ex machina" sa izvanrednom Aliciom Vikander.

  Banderas kao glumac mi nikad nije bio omiljen. Uvek me kod njega nešto nerviralo. U filmu iz 2014. glumi nervoznog agenta osiguranja koji se ne snalazi baš najbolje u situaciji sa rešavanjem problema odmetnutih androida.

U tom me filmu Antonio nervirao na kvadrat, što je možda i dobro. On "nosi" ceo film, pa i pored velikog truda koji je uložio, film nije dosegao umetnički kvalitet. U filmu se u sporednoj ulozi pojavljuje i njegova žena Melani kao konstruktor androida. Sami androidi su prikazani dosta nedorađeno, nezgrapno i usporenih reakcija. Možda je razlog bio nedovoljno para ili kratki vremenski rokovi, što je isto. A možda i nije. Možda je problem u percepciji androida. Neartikulisana poenta filma je pravo na egzistenciju androida koji imaju svest.


"Ex machina" je iz 2015. godine. U zabačenom istraživačkom centru radi se na usavršavanju androida. Pozvan je mladi naučnik da testira Avu. Ava je najnapredniji model. Okosnica fima je ljubavna priča koja se razvija između njih dvoje sa neočekivanim završetkom. Film je naravno za dva koplja dužine bolji od "Automate". Avu veoma uverljivo glumi pastorana lepotica Alicia Vikander (slika dole).  

  Ava se namerno želi pikazati kao android u razvoju sa težištam na inteligenciji, a ne toliko na čovekolikom izgledu koji je mnogo lakše realizovati. Takvu logiku potpuno podržavam. Testiranje i definisanje svesti kod androida (što se koristi kao primer u ovom filmu) je veoma bitno za shvatanje našeg odnosa prema njima, te moramo imati priličan intelektuani kapacitet da bi to stavili na pravo mesto.

  "Njegova devojka android" je po meni bolji prevod naslova knjige. Autor koristi pojam robot, a pojam android uopšte ne spominje. Možda je to zbog čitalačke publike. Patience (strpljiva) je samosvesna, inteligentna i extravagantna lepotica - android. Majk, glavni lik je od proizvođača naručio najsavremeniji model. Iznenadio se kad je jednog dana samo zatekao veliku kutiju ispred ulaza. Nikakve priznanice nije bio u prilici da potpisuje. Jedva je uneo kutiju unutra, pažljivo otvorio i pročitao uputstvo. Samoinstalacija je trajala šest sati, a za to vreme je odgovarao na pitanja kao šta su: Kakve dužnosti treba da obavljam? Kakvu vrstu odeće da nosim, ako uopšte trebam? Na koje ime da se odazivam? Itd. Život u dvoje je stvorio interaktivnu vezu u kojoj je on počeo da menja svoje ponašanje (naravno na bolje) a takođe i ona, formirajući svoj specifični karakter koji se sve više udaljavao od osnovno programiranog.  

  Obe knjige nisu za Pulicerovu nagradu ni vrhunskog književnog dometa. Ono što je meni privuko pažnju su svakodnevne situacije na koje ne možemo podrazumevano reagovati. One izazivaju mnoštvo ideja koje nas teraju da duboko razmislimo kako bismo reagovali kad bismo se identifikovali sa bilo čime spomenutom u knjigama.


Iako sam u ovom tekstu izabrao samo četiri primera, dve knjige i dva filma, raznovrsnost situacija nam omogućava, ne toliko da razumemo androide koji su u ovim slučajevima ipak samo fikcija, već da definišemo sebe. Ljudi odbacuju strano i ono što ne mogu da razumeju. Pa, ako to razumevanje povećamo, bolje ćemo shvatiti citat Marije Kiri: Nothing in life is to be feared, it is only to be understood. Now is the time to understand more, so that we may fear less. Ničeg se u životu ne treba plašiti, samo treba razumeti. Vreme je da razumemo više, kako bi se plašili manje.


domatrios