Kada Dan Upozna Noć

prvo poglavlje

I, evo ga. Taj čuveni prvi dan škole. Dobro, za mene prvi, a za normalnu decu koja na vreme krenu u školu, peti. Nisam ja kriva što su moji dragi roditelji odlučili ići kod nekih tamo rođaka i zadržati se toliko. Hvala bogu, setili su se da počinjem s prokletom srednjom školom i konačno smo došli u naš novi stan. Sinoć. Noć pred moj prvi dan škole. I onda je, naravno, Rene morala vaditi stvari iz kutija i stavljati ih na mesto iako ima školu sledećeg jutra.

Videvši na satu da je 7 prošlo, iskočila sam iz kreveta stavljajući naočare. Kada sam ih, ako mogu dodati veoma nespretno, stavila na nos, potrčala sam u kupatilo pazivši da se ne sapletem o neku od gomile kutija koje stoje još uvek neraspakovane. Obavivši sve što se u kupatilu obavlja, vratila sam se u sobu i obukla plave helanke i sivi duks. Znam, imam ukusa za odeću. Ovo mi je bilo pri ruci, okej? Nemam ja vremena za biranje odeće. Postoje i bitnije stvari od boje odeće i toga da li se slaže.

Uzela sam svoju torbu i sišla dole. U kuhinji su bili moji voljeni roditelji i doručkovali su. Klimnula sam glavom ka njima i uzela jednu bananu. Kao što se da primetiti, nismo u najboljim odnosima. Mislim, volim ja njih i sigurna sam da i oni vole mene, ali to ne pokazujemo. Mada, ne smeta mi to jer se ovako ne mešaju u moje stvari kao što se ja ne mešam u njihove.

" Rene, zakasnićeš. " rekla mi je mama trgnuvši me iz misli. Klimnula sam glavom ka njoj i, usput bacivši koru banane, otišla do vrata. Navukla sam svoje patike i izašla iz stana. U ovom trenutku, ovaj lift je bio sporiji od puža, ali ne želim rizikovati trčanje na stepenicama jer znam da sam poprilično trapava i da ću pasti. Kada se, kako se činilo posle 10 vekova, lift spustio i otvorio, potrčala sam iz zgrade na semafor. Na moju sreću, živim tačno preko puta škole tako da se neću izgubiti dok budem išla do nje.

Svetlo se prebacilo na zeleno pa sam prešla ulicu i hodala prema toj građevini.

Diši duboko, Rene. Hajde, nije to toliko teško. Samo uđeš i pitaš gde se nalazi direktorova kancelarija. I ranije si pričala sa strancima, zar ne? Možeš opet. Sada kreni ako ne planiraš zakasniti.

Složivši se sa glasom u svojoj glavi, duboko sam uzdahnula i ušla u moj "novi dom". Krenula sam prema curi koja se činila velikodušnom, ali sam se na putu do nje zabila u nešto veliko i tvrdo i u sledećem trenutku završila na neudobnom podu jaučući.
"Hej, mala, pazi kuda hodaš!" rekao je neki lik praveći se da je zastrašujuć i nastavio hodati meni okrenut leđima. Znači, ipak je bio neko. On će meni da pazim! Pa on se zabio u mene! I mogao se pomeriti u stranu jer je bilo sasvim dovoljno mesta da oboje prođemo bez ikakvog kontakta.

"Jesi dobro?" čula sam nežni glas iza sebe i ukočila se.
"J - ja...?" upitala sam bojažljivo i polako se okrenula iza. Prizor koji me dočekao je bio zadivljujuć. Ispred mene je stajao najslađi dečko kog sam ikada videla i obraćao mi se! Razgovarao je sa mnom!
"Pa, ovaj... Da. Jedini smo ovde..." rekao je zbunjeno i pokazao oko nas. Stvarno, bilo smo jedini. O bože, opet kasnim!

Podigla sam se s poda i očistila zadnjicu.
"Oprosti, možeš li mi reći gde se nalazi direktoreva kancelarija? Nova sam i već kasnim i..." uz smešak me prekinuo i stavio ruku na moje rame valjda da me umiri.
"Okej je, dešava se. Direktor će ti oprostiti. Svima se može desiti. Hajde, odvešću te do njega." Uhvatio me za ruku i krenuli smo, kako on kaže, direktorevoj kancelariji. O bože, pa on mi drži ruku! Šta ako se počnem preznojavati? Hjoj meni, u šta sam se uvalila?

Samo diši Rene, sve će biti u redu.

***

Prvo , izvinjavam se što je kratko. Ovo je tek početak i od sada ću pisati duže nastavke .

Drugo , priča je shitty kao i svaka koju napišem . Jbg , deal with it .

Treće , idk , uživajte ?