Mesec se probi kroz oblake i obasja ostrvo tamno tirkiznom svetlošcu, na šta je kopneno kamenje u znak odgovora fascinirajuće relfektovalo mesečinu. Kao da je i samo kamenje imalo. sposobnost fosoforscencije.
Omamljen pesmom, gazeci preko kamenja, imao je osećaj kao da mu tlo izmiče pod nogama. Bilo je to kao da gazi po živom blatu. Svakim narednim korakom, uranjavao je sve dublje i osećao se kao da tone. Četiri, pet, šest kamenčića preskakalo je jedan drugog na putu ka Tomasu. Nije bilo vidljivog uzroka za sve to. Tomasa iz hipnoze probudiše udarci kamenčića o tle. Nijedan ga ne pogodi. Ko god da ih je bacao, očigledno nije bio dobar strelac.
Bujica stade: nestalo joj je očigledno energije. Zatim dodje još jedna: ovog puta malo veći komad okrznu Tomasa u podlakticu. Muziku, koja je bila tako melodična do pre par trena, zameni jak žamor. Komešanje tuge, radosti, plača, pevanja, imale su snažnu silu magnetizma za Tomasa. Tomas se zadrža se za ruku, uznemiri se i poče da trči, ali ne u pravcu ladje, već u pravcu žamora. Ladja mu je bila mnogo dalje, nego žamor koji mu se činio sve bližim. Novi talasi kamenja su jurili za Tomasom, u nameri da ga gadno osakate, ili u najgorem slučaju ubiju. Bio je kamenovan kao pred stub srama. Trčao je uznemireno u nadi da će naći spas, ali nada ga je izdavala svakim prevaljenim korakom. Stajao je baš na mestu odakle je dopirao žagor, medjutim ničega apsolutno nije bilo - bar on ništa nije mogao videti.
Sofija i Konor su već odavno zahrkali, posle burnog valjanja u krevetu. Tomas i ovo dvoje golupčića su bili kao dva sasvim različita sveta. Oni su ovde uveliko spavali i baškarili se na francuski ležaj, srećni, spokojni, uvereni da će se sve dobro svršiti. Dok je Tomas, na samo nekoliko stotine metara od njih dvoje, delio posve drugu sudbinu, koja je njih zaobilazila, bar za večeras.
