"LJUBAV NA PRVI POGLED"

Uvod

Istrčala sam van iz kuće. Kiša je padala. Ovo se ne događa. Počela sam plakati, potrčala sam. Trčala sam nekoliko minuta dok nisam došla do parka i sjela na klupicu. Zašto baš ja Bože? Sjedila sam tako nekoliko minuta dok se nisam počela smrzavati. Ustala sam i krenula kući. Smeđa duga kosa mi je bila potpuno mokra jer nisam ponijela kišobran, ni kapu. Ali bilo mi je svejedno, nakon ovoga osjećam se kao da mi je život propao.
Došla sam pred kuću i polako ušla. Odmah sam otišla pod tuš, jer sam se osjećala grozno. Pod tušem sam plakala. Moram razgovarati s mamom. Nisam više malo dijete. Izašla sam iz kupaonice, obukla se, te krenula u dnevni boravak.
''Ej, Laura gdje si bila, tako sam se zabrinula?!'' Mama je potrčala prema meni, no ja sam sam sjela na kauč pored kamina kako bi se utoplila.
''Moramo razgovarati.'' Rekla sam mirno, gledajući u mamu. Ona je sjela i vidjela sam kako su joj se predivne zelene oči napunile suzama. ''Nemoj da plačeš, mama. Molim te!'' Rekla sam tužno. Sjela sam kod nje i zagrlila ju.
''Vidi Laura, stvari između tate i mene jednostavno više ne funkcioniraju.On mene ne voli kao prije, a čini se ni ja njega.'' Rekla je brišući suze, ali je i dalje bila tužna. ''Ti si već odrasla, pa tebi to mogu reći, ali tvoja sestra i brat. Oni su jos jako mali.'' Počela je opet plakati. Pokušala sam ju utješiti. Maknula sam joj smeđu kosu s očiju.
''Mama, ja ću uvijek biti ovdje za tebe. Meni možeš vjerovati. Znam da su Karlo i Lana još mali i neće shvatiti, no morati ćemo im reći.'' Ja sam također počela plakati.
''Ima još nešto.Ali moraš mi obećati da se nećeš naljutiti na oca i mene.'' Malo sam se poplašila. Nemoguće da ima nešto gore od ovoga, pa zašto mi se ovo događa.
''Što je sada? No dobro, pokušat ću, ne mogu obećati ono što neznam oću li moći ispuniti.'' Rekla sam nervozno. Mama me uhvatila za ruku i jako ju stisnula.
''Moramo se preseliti. Lana, Karlo, ti i ja.U London.'' U tom trenutku sve je stalo. Sve se srušilo. Ne, ne i ne, ovo se ne događa. Započeti život u nekom potpuno nepoznatom gradu. Ostaviti sve prijatelje,školu, život koji ovdje živim činilo mi se nemogućim.
''Molim?!'' Odjednom sam ustala.Pa zašto, pa ovo je i tvoja kuća!'' Hodala sam gore dole po dnevnom boravku, mlatarajući svuda rukama i plačući. Mama je ustala i krenula prema meni.
''Smiri se molim te. Tata ima novu curu, a ja mu se neželim miješati u život. '' Rekla je s nekim malenim osmijehom i opet je sjela samnom. ''Zatražio me da se preselim. Sada idemo kod tvoje tetke Lily u London i kod nje ćemo biti dok ja ne nađem neki dobar smještaj.'' Tužno i pomalo sretno je rekla, jer svoju sestru već nije vidjela 2 godine.
''Ali mama…to znači onda da moram ostaviti i svoje prijatelje i školu i sve.'' Počela sam plakati. ''Kako ću se rastati od Jennifer, Clary i Marka. S njima sam već 10 godina.Nemogu ja to, nisam toliko jaka.'' Zagrlila sam mamu jako. Osjetila sam kako i ona plače. Teško joj je, znam to. Svima bi bilo, i zato ja sada trebam biti u nju. Nemogu samo misliti na sebe, mama treba moju pomoć.
''Znam koliko ti je teško, ali pomoći ću ti. Na mene se uvijek možeš osloniti. Krećemo sutra navečer, do tada se moraš pozdraviti sa svim svojim prijateljima.'' Rekla je tužno i ustajući. ''Želiš nešto popit?'' Upitala je ljubazno.
''Može čaj od jabuke s cimetom. Idem ja u sobu zovnuti Jennifer, vratit ću se brzo.'' Rekla sam, ustala i otišla u sobu. Ušla sam i bacila se na veliki krevet u desnom kutu sobe i gledala sam kroz prozor. Amsterdam je bio prekrasan, nikad nisam znala da ću ga morati napustiti. Obožavala sam taj grad i ne bih ovaj dom nikad mjenjala drugim.Mobitel je počeo svirati poznati pjesmu Ed Sheerana – Give me love. Jennifer me zvala.
''Eeeej, malena pa gdje si ti?'' Čula se Jennifer s druge strane linije. ''Nismo se čule cijeli dan.''
''Znaš da ne volim kad me zoveš malom, mrzim što sam mala.'' Rekla sam pomalo ljutito. '' Imam lošu vijest..'' Odmah sam prešla na stvar.
''A znam znam, ali navika sestro.Pričaj, šta je bilo?'' Rekla je zabrinuto.
''Selim se.'' Rekla sam i suze su odjednom počele. Nisam ih mogla zaustaviti, samo su tekle.
''Molim?!'' Jennifer se zaderala. ''Šta se desilo? Nemoj molim te ići! Ja nemogu bez tebe, pa ti si moja druga polovica!'' Počela je plakati.
''Jen, nemoj plakati molim te. Za mene nemoj.Možeš doći do mene, ili ću ja do tebe?'' Upitala sam, tražeći maramice po sobi.
''Ja ću doći kod tebe.Tamo sam za 15 minuta.Vidimo se mala.'' Rekla je i poklopila.
Ja sam otišla u dnevni boravak. Mama je bila napravila čaj. Puno mi je pomogao, razmišljala sam o puno stvari. Prvo o preseljenju, pa o tati, pa od Jennifer, Clary, Marku, kako ću ih ostaviti, za mene je ovo preteško. Volim ja London, ali ne toliko koliko i Amsterdam. Ovdje sam odrasla, ovdje su mi uspomene i svi moji doživljaji u ovih 16 godina. Nemogu sve to samo tako napustiti. Iz razmišljanja me probudilo zvono na vratima. Jennifer. Potrčala sam prema vratima, otvorila ih i jako zagrlila Jen. Obožavala sam ju grliti, imala je tako snažan zagrljaj da sam mislila da mi nitko ništa ne može dok je ona samnom. Bila je moja sestra i uvijek tu za mene odkad znam da postojim, a sada ju moram samo tako pustiti. Jednostavno nije fer.
''Idemo u sobu.'' Rekla sam, počela sam opet plakati.
''Ne, ne nemoj! Ne želim te gledati kako plačeš, sada se trebamo držati skupa. Hajde idemo gore.'' Uhvatila me za ruku i krenule smo u sobu.
Ušle smo i sjele na krevet. Sve sam joj ispričala, obje smo plakale bez prestanka. Grlile, ležale skupa i slušale pjesme. Nije nam bilo do ničega. Ja sam predložila da se malo zabavimo, pa sam joj htjela napraviti neku frizuru. Obožavala sam njenu kosu, duga plava, predivna uz njen oblik lica. Napravila sam joj pletenicu, a onda smo zovnule Clary i Marka da dođu do mene.
Ni njima nije bilo lako. Sjedili smo u sobi oko 3 sata i o svemu pričali. Mark nas je tješio, al' je čak i on malo plakao. Kada su krenuli kući, izgrlila sam ih tako jako, obećali su da će sutra ići samnom do zračne luke. Olakšavaju mi mnoge stvari i zahvalna sam Bogu što ih imam.
''Ej mama, želiš gledati samnom film?'' Upitala sam mamu vraćajući se iz sobe u kojoj sam ostavila Lanu da spava.
''Može, koji?'' Upitala je sa osmijehom i znatiželjno. Obožavam kad ju vidim sa osmijehom, kao da mi padne neki veliki kamen sa srca.
''Neki ljubavni, neznam točno, ali svi govore da je predobar.'' Rekla sam i zavalila se u fotelju. Mama je legla pored mene. Tako smo gledale film, zvao se ''Krive su zvijezde'' i bio je tužan. Nakon 2 sata gledanja, jedva sam se ustala. Mama je već krenula u kupaonicu, a mene je zamolila da počistim dnevni boravak, poljubila me i zaželjela mi laku noć. Brzo sam pospremila i otišla u sobu.
Presvukla sam se i legla u krevet. Uzela sam mobitel i slušalice i pustila pjesmu (https://www.youtube.com/watch?v=8xoG0Xv3vs0). Obožavala sam Avril i njezine pjesme. Nije mi bilo do spavanja, pa sam se dopisivala s Markom i Jen. Dogovorili smo se o sutrašnjem danu, pa je Jen otišla spavat. Mark i ja smo se dopisivali još nekih petnaest minuta i otišli smo spavati. Sutra me čekao naporan dan.