Neostvarena Želja

1.Deo

Bila je to obična ljubavna priča. Onako dečija i sasvim nebitna jer se dešavala samo u tom trenutku. Živeli smo samo za sadašnjost ne misleći na budućnost. Međutim, kao neiskusnom mladiću ta klinačka ljubav značila mi je najviše i još uvek mi znači. Toliko da noćima ne spavam. Svako veče pred spavanje, kad sklopim oči vidim tužne, zelene smaragde što me mole da ostanem. Lepo i mlado lice najkrhće devojke koju sam u životu upoznao i glas koji ni najlepša ptičja pesma ne može zameniti. Naš kraj je bio tipičan i nimalo slavan. Ostavio sam je poput najvećeg seronje nakon što mi se čedna cela predala i ulepšala moj bedni život. Bio sam prevelika pička da bih joj dozvolio da mi uzburka ceo život svojom nežnom pojavom. Nisam želeo to. Bojao sam se da ću izgubiti svoj život zbog jedne žene. Strepeo sam da bih mogao da zavisim od nekog. Toliko sam se borio za svoju nezavisnost, ratovao sa svojim ocem koji je želeo da igram po njegovim pravilima. Zar da sav trud padne u vodu zbog glupe dečačke zanesenosti? Zbog silnog straha da bih mogao izgubiti kontrolu nad svojim postupcima zbog jedne devojke, ostavio sam svoju želju daleko iza sebe. Izašao sam te noći iz naše stare kućice, a da je nisam ni pogledao. Sećam se kako me je zbunjeno gledala dok sam se kao pomahnitao presvlačio. Kada je shvatila da želim da odem, zaplakala je. Neću zaboraviti trenutak kada sam video nju kako roni suze. Kako bih i mogao? Prošlo je sedam godina od tada, a nije nijedan dan prošao da se ne setim suze koje su silazile niz obraze moje izgubljene zelenooke želje. Željana...

-Tatice, srećan rođendan!-Moj mali lav veselo kaže na moje uvo. Nagnem se u svoju stolicu i zagledam u ukras konja na svom kancelarijskom stolu. Osetim osmeh kako mi lebdi nad usnama. Moja dvadeset peta godina. Zašto me to toliko tišti? Zašto mi nije do slavlja?

-Hvala ti, junače. Kako si? Šta radiš trenutno?-Luka ima skoro šest godina. Dobio sam ga čim sam otišao na fakultet posle srednje. Napio sam se kao kreten i napravio dete devojci koju sam prvi put ugledao u životu na toj žurci za studente. Upropastio sam njen život zato što je umrla na porođaju.

-Pokušavam sklopiti puzlu. Nešto mi teško ide.-Promrmlja sa tonom nezadovoljstva u svom glasu. Zamišljam njegove male usnice kako se nadureno puće i dva plava oka iz koja viri nezadovoljstvo.

-Razvedri se. Pametan si ti momak, samo ti treba strpljenja.

-Tata, kad dolaziš? Znaš da mi nedostaješ.-Luka možda ima šest godina, ali sam se prema njemu uvek odnosio kao prema starijoj osobi. Zbog toga je razumno i pametno dete, a sa mnom priča nekad veoma ozbiljno. Mada, ima i on svoje dečije vreme.

-Ne brini, biću do večeri tu. Ne mogu svoj rođendan provesti bez svoje omiljene osobe u životu.-Na vrata mi pokuca sekretarica koja na poslužavniku nosi slatku, običnu kafu. Klimnem joj glavom na šta se ona široko nasmeši pa izađe iz kancelarije.

-Jupi!-Veseo uzvik sa strane mog najdražeg i jedinog sina mi ulepša ceo dan koji je bio prilično naporan. Rad u kancelariji  nimalo nije zabavan. Teško je i zahtevno.

-A gde ti je deda?-Koji je tokom ovih godina postao pravi pravcati alkoholičar i umesto svog udobnog kreveta u njegovoj lepoj sobi, on bira  klupu na autobuskoj stanici poput najvećeg skitnice. Ne znam šta se desilo sa njim nakon što sam otišao na faks, ali on se tada promenio. Prestao je biti onaj strog i odgovoran čovek uvek spreman za sve. On mi je najveći problem i predstavljao u mladosti. Nije želeo da se ja bavim porodičnim biznisom. Imao je druge planove za mene, poput najboljeg sportistu u svetu. Moje želje su bile drugačije. Hteo sam biti uz porodičnu firmu i uzdići je iz pepela. On je to osporavao jer je smatrao da sam nesposoban za vođenje firme. Zbog njega sam u detinjstvu imao velikih problema. Jednom sam čak želeo oduzeti sebi život.

-Tu je. Sofija će dati otkaz.

-Zbog čega?-Ne. Ne opet. To je već peta dadilja koju menjam svom mirnom i dobrom sinu. Zašto kog đavola odlaze uvek?