Požuda

Otmica

"Alek, dođi. Treba da razgovaramo."

Začujem hrapavi glas svog šefa kako me doziva te odlučim da ne iskušavam njegovo strpljenje zbog čega se istog časa nađem oči u oči sa njim. 

"Imam jedan veoma važan zadatak za tebe."

Izusti dok u jednoj ruci drži cigaretu, a u drugoj polu praznu čašu viskija iz koje povremeno otpije gutljaj.

"Zašto sve važne zadatke mora on da obavlja?"

Iz kuta prostorije se oglasi meni dobro poznati glas.
Dejvid, šta taj parazit traži ovde?!

"Dejvide, iskuliraj malo, zar si se ponovo napušio cracka?"

"Ne tiče te se!"

Odgovori drsko, dok mu u očima vidim gnev i ljubomoru.

"Alek, ovaj zadatak je veoma važan i samo tebi mogu da ga poverim, jer od svih svojih ljudi u tebe imam najviše poverenja."

"Pa naravno, oduvek sam znao da je on tvoje malo kopile."

"E sad' mi te je dosta! Zamukni inače ću ti prosuti lobanju i neću da žalim metke!"

Izvadim pištolj koji je dovoljno žuljao moje džepove te ga uperim direktno u njegovu glavu.

"Dejvid! Gubi se!"

Dejvid shvati Gustavovu naredbu te poput nekog potištenog klinca koji je upravo izgubio u igri, napusti sobu bez ijedne reči.

"Slušam te."

Kažem to veoma ravnim tonom, dok svu svoju pažnju usmerim na Gustava, nestrpljiv da čujem ono što ima da mi saopšti.

"Moj stari prijatelj, Dimitrije Lavrov, ponovo se meša u moje poslove, a znaš da to ne volim. Takođe znaš šta sledi onome ko zabija nos u moja posla..."

"Koji auto treba da zapalim ili možda  da dignem neku kuću u vazduh? Ili želite da ga prebijem dok ne počne da moli za svoj život? Fali mi malo akcije. Prilično sam zakržljao u poslednje vreme od kako ste nam zabranili izlazak na ulicu."

"Nema potrebe za time, taj ima para za bacanje, jedan auto je za njega manje više, kao i kuća koje ima u svakoj državi po nekoliko."

"Šta onda želite da uradim?"

"Želim da otmeš njegovu ćerku."

"Ćerku?"

Upitam vidno razočaran zadatkom i u prvi mah zbunjen onime što se od mene zahteva.

"Tako je. Tatjana Lavrov, sedamnestogodišnjakinja, izrazito lepa mlada devojka, brineta, krupne zelene oči. Ovo je njena slika. Ide u 3. razred gimnazije, ili bolje reći, vodi se u dokumentaciji kao da ide...Ovo je klub u kojem ćeš je naći, to je njena tezga."

"I to za tebe predstavlja jako važan zadatak? Tražiš od mene da otmem nekakvu balavu klinku? Zašto takve zadatke ne poverite Maksu?"

"Zato što sam ga poverio tebi i očekujem da ga ispuniš bez postavljanja dodatnih pitanja!"

Povisi ton na mene te ja odlučim da se ne upuštam u dalju raspravu, koja bi mogla da se završi kobnim okršajem.

"Razumem."

On je ovde šef, a ja samo primam naredbe i izvršavam iste. Nema potrebe da postavljam dodatna pitanja. Dobiješ zadatak i tvoja dužnost je da ga izvršiš, u suprotnom ode glava. Tako to ovde funkcioniše, u svetu mafije i kriminala. Prilično sam dugo u ovome i znam šta se sme, a šta ne.