Logang what?! - |Serbian version|

Dosta mi je

Svaki dan isto.

Buđenje u 6:30. Spremanje, oblačenje, doručkovanje.

10 minuta šetanja do posla.

Sedenje, kucanje, pisanje.
Mušterije, mušterije, mušterije.
Gužva, guranje, redovi, svađe.
8 sati provedenih u radnji.

10 minuta šetanja sa posla.

Spremanje ručka, čišćenje, pranje, brisanje.

Uveče gledanje tv-a , kafa sa kamšinicom ili eventualno neki put piće sa drugaricom iz srednje.

Sa 20 godina, koliko imam, život mi je poprilično bezveze.
Jednoličan i dosadan.
Sa nesrećom koju sam preživela teško mi je bilo da se izborim za fakultet, iako sam oduvek htela da studiram. To pitanje se nikad nije ni postavljalo. Sanjala sam o danu kada sam zvaničan student filma i režije. Volela sam te stvari.
Još kao mala sam snimala videe sa mojom starijom sestrom. Ti su snimci, naravno, bili loši, ali se u njima videlo da imam potencijala i to su mi svi govorili.
Odavno nisam ništa snimila. Pa čak ni fotografisala. Jednostavno, nemam motivaciju kao i ranije. Više nisam ista osoba.
Ponekad sedim na krevetu, naslonjena na jastuk, i gledam u jednu tačku. Tačku kao što je malena mrlja na belom zidu sobe. Tada se predam svojim mislima.

Šta sada da radim? Da ostanem u ovom šugavom Beogradu? Beogradu kojeg sam nekada gledala kao najsrećnije mesto na svetu. E moj Beograde. Bio si moj omiljeni grad. Nikada nisam mislila da ću te smatrati tmurnim i sivim, čak i tužnim. Godina je prošla od moje srednje škole. Eh da sam bar ranije znala i da nisam upisala gimnaziju. Školu posle koje nemaš ništa bez fakulteta.

Kad bih samo mogla otići odavde. Čak ni ova kuća u kojoj živim me ne usrećuje više. To je nekad bio moj dom, a sada je samo objekat koji mi služi da prenoćim i proživim dan.

Samo kad bih mogla ostaviti sve, i kao moja sestra otići negde daleko. Imala je sreće pa se njoj sve ovo desilo kad je imala dovoljno više godina od mene.

Završila je faks, našla dečka, udala se, preselila, zaposlila i tek onda je naš zajednički život krenuo po zlu.

Kada je Aleksandra imala 6 godina, odnosno, 17 dana nakon mog rođenja, naš mili otac je odlučio da nas napusti i ode što dalje od nas, jer, kako je on to mojoj majci objasnio, nije mogao da podnese odgovornost čuvanja dvoje dece. I tako je moja majka ostala sa Aleksandrom i sa mnom uz malu platu turističke agencije u kojoj je radila.

Kada smo Sandra i ja malo odrasle, i imale dovoljno godina da po nekoliko dana budemo same, ona je počela da ide na ture kao vodič.

Godine su prolazile, a nas dve smo vremenom stasale u odgovorne i vredne devojke. Sandra je završila arhitektonski fakultet i otišla da živi sa mužem u Bratislavu, a ja sam bila odličan đak u gimnaziji.

Bilo je sve lepo, dok mi se jednog dana, pre godinu dana ceo svet nije srušio.

Godinu dana ranije

Posle napornog dana u školi, došla sam kući. Večerala sam i odlučila da gledam film. Bio je petak i nisam morala ništa da učim. Znala sam da mama dolazi večeras oko 23 časa iz Crne Gore. Bila je tamo 12 dana i jedva sam čekala da je vidim. Posle filma sam se preko skajpa čula sa Sandrom i pričale smo sigurno 2 sata. Otkako je otišla u Bratislavu, skajp je moj život. Nisam se navikla na život bez nje i baš mi nedostaje. Posle čavrljanja sa njom otišla sam da se istuširam i spremim za krevet jer nisam znala više šta da radim. Bilo je 11 sati, bilo mi je krivo što mama nije već tu i što se još nismo zagrlile, ali često se dešavalo da kasne i po više sati zbog gužvi i zastoja na putu.

U neimanju ideja, uzela sam telefon i visila na instagramu. Bože, otkako sam ga napravila postala je jedina mreža koju koristim, neračunajući Skype. Proverila sam dm i pregledala sam mnoštvo slika. Pratim 390 ljudi pa mi je trebalo poprilično vremena da sve prelistam, jer je bio petak veče i mnogi od njih su izašli u grad, a kad se izađe, tu su i fotke, naravno.

Pogledala sam u sat i shvatila da je 02:53. Prvo sam se zapanjila koliko je vremena proletelo, onda sam pomislila zašto se mama još nije vratila. Iako sam bila u blagom strahu uspela sam da zaspim.

05:46

BIIIIIP.
.
.
BIIIIIIIP.
.
.
BIP BIP BIP BIP
.
.
Budi me zvono na vratima i sva u bunilu iskačem iz kreveta. Još poluzatvorenih očiju prilazim vratima i otvaram.
Otvaram vrata i vidim prizor. Oči su mi se sada potpuno otvorile i doživela sam naglo razbuđivanje.
Bila su to dva čoveka u svima dobro poznatim plavim odelima.
Srce mi je stalo.
Izvinili su mi se i objasnili mi zašto moja mama do sada nije došla kući.
Oči mi suze, mute mi se slike u glavi i srce preskače otkucaje.
Sve što sam čula je
Nesreća...Kiša...Kanjon...Nema preživelih...Žao nam je...
Pala sam na pod i počela da plačem. Da plačem bez prestanka.

Sadašnjost

Prošla je godina, i ja sam stala na svoje noge punom snagom. Setim je se svakog dana i mislim na nju.
Mnogo mi je teško da živim u ovoj kući, kada me pored svega, podseća na nju i vraća na sve uspomene.

Razmišljam o tome da je prodam, ali da bih ostvarila svoj san i otišla u grad filma, te pare mi nisu dovoljne. Bar ne za duži period.

~~~~~~~~~~~~~~~~

Ćaos ljudi, šta mislite na uvod? Znaaam da vam ne liči na fanfic, ali obećavam vaaam! Strpite se!

Ostavite svoje utiske u komentare!

XOXO