Voli me

1. Pogubljena

"ZA NAS, NA ESK, IDEMOOO"

Po ko zna koji put, moja grlata drugarica, ove noci nadjacava glas pevaca koji nas uvesevljava tradicionalno svakog petka jednom u mesecu, zeleci da se kucnemo sa novom rundom sljivovice u znaku " Ziveli".

" Jao Olivera, dosta je za veceras, zar jos?!" prva krene da negoduje Katarina.

" Sta bre mnogo, zar nismo rekli da cekamo zoru, klinci nam kuci spavaju, za muzeve nadamo se da su dobri, pa valjda imamo i mi prava jednom u mesec dana da se opustimo, jel tako Nada?! odmah udari ofanzivu Olivera , u drustvu poznatija kao najveca brbljivica i boem.

" Sasvim si u pravu, vama majkama stvarno nije lako, iskoristite retke prilike" odgovaram joj dok je gledam kako ona vesto igra bez prestanka cele veceri na stare  narodnjake koji sasvim pristaju atmosferi legendarne Skadarsliske kafane " Tri sesira".

" Jao Tomaaaaa, idemoo" opet uzvikne Olivera i sve pet ustanemo na prve taktove pesme, poznatog muzickog znalca koji je nekada , pre vise od dvadeset i kusur godina sedeo bas na ovom mestu gde mi sada sedimo, i pevao himne narodne muzike, koje sada za nas peva njegov cetiri decenije mladji kolega:

" Evo vec je jesen a tebe jos nema,
Sigurno si negde novu ljubav srela,
A ja sivu jesen zamenih za leto,
Pa proklinjem more i to tuzno leto..."

" Hvala vam dragi priljatelji sto ste veceras bili sa nama, nadamo se da ste zadovoljni i da cemo se opet sresti u blizoj buducnosti" oglasi se pevac posle " Tuznog leta".

" Sta?! To je to?! Ni kafane nisu ono sto su nekada bile..." naravno Olivera daje svoju zamerku sto su joj prekinuli muziku dok nostalgicno gleda u harmonikasa koji pakuje svoju harmoniku u kofer, vidno umoran sto je celo vece animirao goste zahvaljuljuci svojoj vestini sa prstima.

" Olivera, pa tebi nikada nije dosta, pogledaj, vec je pola cetiri" kaze joj Marija dok se Katerina i Natasa pozivaju taksi.

" Da pozovemo za tebe Nada ili si vec pozvala ?" pita me Natasa

" Ma nisam ali mislim da cu malo da prosetam"

" Sta da radis, luda zeno?! U tim stikletinama sa vise od tri sljivovica u krvi?!"

" Pa bas zato, zelim da razbistrim glavu... a i nedostaje mi Beograd ujutru" drugi deo recenice prosapucem.

" Pozdravite mi sve klince puno, i reci Mini da cu joj doci na rodjkas, kad bese ono, u subotu?" pitam Mariju

" Jeste, u subotu od 6, na Dorcolu"

" Vidimo se"

" Cao devojko" uzvikne Olivera i sve cetiri sednu u taksi.

Udahnem duboko i krenem da koracam brdovitom ulicom poplocenom kamenjama koji su ovde ostali kako bi jos vise dolovili nekadasnji stari ambient prave boemske ulice.

Za nekoliko trenutaka vec izadjem na Knez Mihajlovu i okrenem se u smeru odakle dolazi silna svetlost.

Pogledam u trecinu sunca koje sramezljivo izlazi pozadi brda i vidim kako  se zraci jarke boje pocinju da grle , do malo pre, tamno nebo. Zvezde su nestajale i moglo se videti samo jedna mala bledunjava lopta koja je ukazivala da vece koje je iza mene, bilo je vece punog meseca.