1 DEO
Jahao je nepreglednom ravnicom....uživao je da ga vetar šiba po licu, voleo je ovu zemlju, ljude i surovu prirodu. bio je agin sin, bogat i lep....visok, snažan, svetlo smeđih očiju i gospodskog držanja. obilazio je imanje i svako veče u galopu se vraćao u konak. devojke su uzdisale za njim....nije želeo nijednu...ženama nije verovao, rastao je uz oca...majka ga je napustila i pobegla...nikada od nje ni reč. ujahao je u dvorište, viknu momka i skoči...njegova mlađa sestra začu bat njegovih koraka i polete mu u zagrljaj. poljubi je u kosu i uđoše u prostranu primaću sobu. otac je dremao u fotelji...nasmejaše se i on se trže...starac se i sam osmehnu i viknu na njih....bližila se večera. omer je posle večere voleo da prošeta gradom a često se penjao do starih ruševina uživajući u pogledu...........zehra je bila šćućurena ispod gomile starih dasaka i kamenja, srce joj je tuklo ko ludo od straha....stezala je malu torbu sa nešto stvari i novca čekajući duboku noć. pobegla je od kuće....prosci su dolazili i zakazana je veridba...mladoženja je bio bogat, godinama je želeo da se dokopa nje. kada je slomio njenog oca, upropastio mu posao i doveo ih do prosjačkog štapa pojavio se kao dobročinitelj nudeći najviše novca. sadik nije bio ružan momak ali je iz njega izbijala zloba.....mrzela ga je jer joj je uništio porodicu. bila je spremna pre da umre nego da se uda za njega. zadremala je....trže je vika, oseti kako je ščepaše za bluzu i ruke, izvukoše je ispod ruševina uperivši joj lampu u lice...noge joj se odsekoše...pojavi se sadik i reče unoseći joj se u lice: osramotila si me, izdala kučko...ošamari je i raskrvari joj usne...gledala ga je prkosno. oko nje su bili ljudi naoružani puškama....iz gomile dovedoše njenog brata i uguraše mu pištolj u ruke....sadik se prodera na dečaka i reče: ubićeš je da sačuvaš svoj i moj obraz...nju baciše na zemlju a dečaka gurnuše iznad nje. emir se tresao kao prut, drhtala mu je ruka dok je držao pištolj uperen u sestru, plakao je jer nije mogao pucati u svoju seku. vikali su na njega da puca....podiže pištolj...prolomi se pucanj. svi se ukočiše.... na vrhu stene iznad njih stajao je omer sa pištoljem u ruci. polako je u čizmama silazio niz stenje...priđe razularenoj gomili i pogleda sadika: šta se ovde dešava?.....aga, kučka je pobegla, ocu sam platio za nju...omer spusti pogled na devojku koja je klečala na zemlji.. vide krvavu usnu i umrljano lice od prašine. pored nje je stajao dečak sav u suzama i tresući se držao pištolj. omeru se smrači, okrete se i pesnicom udari sadika, ovaj od siline udarca pade ko sveća. uhvati devojku i podiže....iz džepa izvadi novac i baci na sadika: evo ti pare, ona je sada moja .....
2 DEO
Omer je vukao nesrećnu devojku za sobom, jedva je hodala, posrtala i na kraju se onesvesti. omer se saže i uze je u naručje...naslonila je glavu na njegove grudi. osećao je na rukama njenu toplotu. unese je u konak i spusti u salon na krevet, viknu ajše. čim ga je čula sestra dotrča i ugleda devojku svu izranjavanju i prašnjavu. pogleda u brata i on joj ukratko ispriča šta se dogodilo. ajše joj poturi kolonjsku vodu pod nos i izmasira je. otvori oči i skoči sa kreveta unezvereno gledajući oko sebe. ajše joj reče da je bezbedna....pokaza joj rukom da pođe sa njom...uvede je u kupatilo..dala joj svoje stvari i zatvorila vrata. zehra se sručila na pod i počela plakati, jecaji su tresli njena nežna ramena...strah je još uvek parao njenu dušu. jedva se okupala i navukla odeću, stidljivo je otvorila vrata i izašla...u sobi je čekala ajša. uhvatila je za ruku i odvela do kreveta...zagrlila je i tešila. u sobu uđe azra njihova domaćica i unese poslužavnik sa večerom. ajša je natera da pojede nešto i reče da je ovo njena soba, niko je neće uznemiravati, neka se odmori i naspava, ovde je sigurna. zehra ostade sama gledajući oko sebe. ogroman krevet sa svilenim prekrivačem, velika komoda sa ogledalom, fotelja i stočić....ogromni prozori gledali su na dvorište. čula je glasove spolja, šćućurila se na krevetu, pogledom potraži svoju torbu, bila je na fotelji. umirila se i zadremala. trže je krik ptice, noć je uveliko pala...mesec je bio visoko na nebu...ona tiho ustade, presvuče se u svoju garderobu, polako otvori vrata i izađe napolje...na prstima je silazila niz stepenice...pretrča dvorište i taman da se uhvati za kvaku povuče je snažno nečija ruka, nađe se oči u oči sa mladićem koji je spasio. bio je još višlji nego što se sećala, oči su mu sevale u ljutini, procedi kroz zube: kuda?...ja, ja sam...ja neću da pravim probleme, otići ću....on je povuče za sobom i ugura u malenu prostoriju...da li si svesna ako odeš odavde ubiće te! drugi put ne garantujem da ću uspeti stići na vreme. smiri se, smislićemo nešto sutra. ne mogu sad da se raspravljam sa tobom, danas sam imao buran dan. ona se otrže od njega i krenu opet ka vratima...to ga rasbesne i opet je dočepa za mišicu i povuče preko dvorišta, branila se ko lavica...nije popuštao...dovuče je do sobe i baci je na krevet, okrenu se i izađe iz sobe...čula je kako zaključava vrata.
