Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Neki kažu da nema više naučne fantastike. Neki kažu da je ona otišla do đavola. Ako pogledate ovde na Wattpadu pod taj žanr, tu ima i horora i fantazija i koječega. Nisu autori krivi što su svoja dela stavili u tu kategoriju, razlog je u tome što se prava definicija izgubila. Zbog čega? Mislim da smo sami krivi. Naučna fantastika (SF) se ispočetka neopravdano svrstavala u žutu i laku literaturu. Naravno da je bilo za to razloga, zato što je većina pisaca bila te lake kategorije.
Svi znamo šta su ljubići, to pročitamo za pola sata, sat, pa ubrzo zaboravimo. Ali, šta se dešava kad pročitamo neki ljubavni roman koji nas toliko uzdrma i poremeti, pa umesto da normalno govorimo počnemo mucati, srce nam se toliko stegne da počnemo osećati bol? Počnemo da preispitujemo sve naše bivše veze, a ako postoji i sadašnju, a onima koji nas posmatraju delujemo kao da smo potpuno izgubljeni. Takvu knjigu svakako nećemo svrstati u ljubiće. Možda nakon toga ili prestanemo čitati ljubiće ili ovu drugu vrstu teških ljubavnih drama od kojih se ne možemo oporaviti.
Isto je i sa SF-om. Uglavnom je sve to neka laganica, koju progutamo za tili čas. Međutim, nekad se neki kvalitetni pisac uhvati ovog žanra. I šta se tada desi? Nema više laganice i gutanja teksta. Nema predviđanja kako će završiti kraj. Kad završimo knjigu ostanemo u čudu, ona nam ne da da je ostavimo na stalaži i zaboravimo. Počnemo da razmišljamo o stvarima o kojima nismo i na način koji je i nama samima neuobičajen. Zapitamo s da li je moguće da ovaj svet nije onakav kakvim smo ga pre zamišljali. I kad nam se neki poznanik požali da je nešto malo, veliko ili nemoguće, pogledamo ga i pomislimo - e moj brale, nemaš ti pojma ni šta je veliko ni šta je malo ni šta je nemoguće. Odustanemo od toga da mu to kažemo jer bi pomislio da smo poludeli.
O ovoj temi bi moglo da se piše u nedogled. Da bi uopšte shvatili gde je SF danas, treba čitati ono što je napisano 60-tih do 80-tih prošlog veka. Ne treba da čitamo sve, ali nam je potrebno da odredimo vrednost onoga što se piše danas. Da bi izdvojili zrno od kukolja kojeg ima sve više.
Roman koji ovde spominjem je objavljen kod nas 1957. godine, ni po čemu nije poseban, ali bih rekao da je karakterističan. Naziv mu je Glava profesora Douela, a autor je Aleksandar Beljajev. To je jedna sitna knjižica (Džepna knjiga) sa malo stranica pisana jednostavnim stilom. Dakle pisana je pre više od 50 godina! Ali ni po čemu nije zastarela, jer su dobre ideje uvek sveže i inspirativne.
Kako počinje? Moglo bi se reći po malo neobično. Mlada lekarka Mari Loran prijavljije se za posao u Parizu. Jedini uslov koji treba da ispuni da bi bila primljena je da zna da ćuti. Neobično zar ne?
Zadatak joj je da u odlično opremljenoj laboratoriji brine o glavi profesora Douela. Glava je spojena na aparate, a tela nema. Loranova se sve više zbližava sa profesorovom glavom. Eto, to je sve.
Jednom joj je profesor ispričao kako je upoznao svoju bivšu ženu.
"Nedavno sam sanjao svoju pokojnu ženu i preživljavao s njom proleće naša ljubavi. Beti je jednom došla meni kao pacijentkinja. Povredila je nogu izlazeći iz automobila. Naše prvo poznanstvo bilo je u mojoj ordinaciji. Ja i ona smo se nekako odjednom zbližili. Posle četvrte vizite predložio sam joj da pogleda na mom pisaćem stolu sliku moje buduće neveste.
- Oženiću se njome ako dobijem njen pristanak, rekao sam joj.
Ona priđe stolu i ugleda na njemu malo ogledalo; pogledavši u njega nasmeja se i reče:
- Mislim ... da neće odbiti.
Kroz nedelju dana postala mi je žena."
Ne znam šta da vam više pišem, u stvari znam ali...
domatrios
P.S. Ukoliko bi neko hteo da pročita knjigu, zna kome treba da se javi u inboks.
