DAMIROV ISPAD (Druga knjiga serijala -TAJ TRENUTAK)

PRVO POGLAVLJE

Damir...

Vrela junska noć, normalnima je noć a nama napaćenima početak dana.

Sedim sa Srđanom u Admiralu i na jedvite jade završavamo večeru koja nam je ujedno sve za ovaj dan. Doručak i ručak smo prespavali, ali smo se bar digli iz kreveta kako bismo u sebe uneli jedan pristojan obrok za danas.

Glava mi još pulsira. Juče smo kod Nikole slavili Uroševo rođenje. I slavili smo ceo dan i celu noć, i poubijali smo se od alkohola kao da viski u životu pili nismo.

„Znaš... Mislim da ću nazad u krevet", kažem Srđanu dok okrećem glavu da protegnem vrat, ali pogled mi padne na neke ribice, Boga mu poljubim.

„I mene sve boli", čujem ga kako hukne.

„Vidi ti one mačkice", pogledom mu pokažem na separe prekoputa nas.

„U jebote", izdahne. „Šta je ovo noćas?"

„Izgleda da slave rođendan", zagledam pet cura. „I sve su same!", pogledam ga pravo u oči.

„Je l'?", Srđan ponovo pogleda u njih.

Vratim i ja pogled, pa osmatram. U oči mi upada plavušica koja pogleda u mene i ne skreće pogled, već hladno obliže donju usnicu.

„Jao, srećo... Noćas sam ti mrtav", otpuhnem za sebe.

„Brate, slavljenica gleda u tebe."

Pogledamo se Srki i ja. „Plavuša?", pitam da se uverim, jer sam je primetio.

„Da, plavuša", klima glavom.

„Kako znaš da je slavljenica?", uzimam mineralnu vodu i otpijem dobar gutljaj.

„Upravo je oduvala svećice na torti!", otrese.

Brzo vratim pogled na plavušicu. Kad, stvarno. Broj trideset i dva se dimi. „Ko bi rekao?", vratim pogled na Srkija. „Izgleda kao da joj je dvadeset i pet."

„Ma, može da izgleda kao taze punoletna, od mene noćas nema vajde", naglasi.

„Ni od mene", skoro se rastužim. Toliko sam se uneredio juče od alkohola da večeras nisam ni za onu stvar. „A nekako mi je sva sočna. Vidi kako mi se osmehuje, lutkica."

„Damire, prekini sa sranjem ako nećeš u akciju", ozbiljno će ortak.

„Hoću ja u akciju, ali nemam snage. Jebô me Nikola i njegova proslava!", opsujem ljutito.

„E, štete, majku mu njegovu", Srki mrda glavom. „A legla bi ti jedna iskusna, je l' da?"

„Što mi ne bi legla? Samo je dve godine mlađa od mene", nakezim se.

„Ispod mene noćas može samo dušek da leži i tačka!", Srđan ustaje.

„Čekaj, bre, moram u klonju", ustanem i ja.

„'Ajd ti polako, čekam te na parkingu", ortak jedva hoda.

Ma, i ja jedva hodam dok se vučem do toaleta.

Gledam u svog međunožnog drugara dok ga otresam nakon male nužde. Ni u njemu nema života. Jadan ti je, još je pun alkohola. Ma, čini mi se da još uvek pišam viski. Upakujem pijanka, pa krenem iz kabine, ali... Op! Plavušica stoji oslonjena o lavabo i gleda me.

„Srećo, mogu da se zakunem da si u muškom toaletu", presabiram se da l' ja nisam omašio, u pičku materinu!

„Ne moraš da se kuneš. Ja i jesam u muškom toaletu", nasmeje se.