Criminals [1D Fanfic - on Croatian]

Chapter One - The blood of an innocent man

-Flashback

“A da možda to ne napravimo.” - Rekla sam u strahu od onoga što će se dogoditi.

“Lottie, taj čovjek nam je zagorčao život i zaslužuje ovo.”

“Pregruba je to kazna.”

“Nije.”

“On ima obitelj.”

“Pa i mi smo imali obitelj dok on nije došao.” - Louis je lagano povukao okidač i usmjerio pištolj prema zavezanom čovjeku. Vidjeo mu se strah u očima. Čovjek se migoljio pokušavajući se odvezati, no nije mu uspjevalo.

“Možda...”

Prekinuvši me- “Nema možda! Ili sad ili nikad!” - Primio je pištolj čvrsto. Ruke su mu se tresle. Msilim da mu je čak i suza krenula. Ja sam već počela plakati. Potiho sam sa sputila uza zid i začepila uši.

Louis se pripremio - “3... 2... 1... BUM!!!”

-Kraj Flashbacka

Još jedan od onih uobičajenih dana u Doncasteru. Bilo je tmurno. Mama je bila u kuhinji i pripremala ručak. Daisy i Phoebe su se igrale,a Fizzy je “visila” na twitteru. Ja sam prebacivala kanale na TV-u. Nije bilo ničeg zanimljivog. Ustala sam, obukla starke, uzela jaknu i krenula u šetnju.

“Mama! Idem ja malo van.” - Doviknula sam sa vrata.

“Dobro dušo. Nemoj dugo. Uskoro će rućak.” - Govorila je mama iz kuhinje.

Uzela sam iPhone i krenula. Vjetar je puhao, a lišće je otpadalo sa stabala. Bila je kasna jesen. Danas nismo imali školu jer je neki praznik. U susret mi je išao neki visoki čovjek, zapravo dečko. Bio je obučen u crno. “Jezivo.” - Pomislila sam. Pognula sam glavu i pravila se sa tipkam po mobitelu. Dok smo se mimoilazili, pogledala sam u njega. U istom trenutku je i on pogledao u mene. Imao je pogled ubojice. Gledao me je kao da bi me istog trenutka mogao ubiti. Krenula sam bržim hodom. Iskreno, ovo me uplašilo kao nikada do sada. Zazvonio mi je mobitel.

“Tko je sad!” - Rekla sam jer mi nije bilo do razgovora.

Podigla sam slušalicu - “Halo?”

“Lottie?” - Bio je to Louis.

“Ej Lou. Kako je na turneji?”

“Ma pusti turneju.” - Rekao je to dramatično. Znala sam da nešto nije uredu.

“Što se desilo? Govori!”

“Dečki...”

“Šta??? Govori!!!” - Bila sam prestrašena. Da se nije možda šta njima dogodilo?

“Saznali su.” - Polagano je stišao ton.

“MOLIM!”

“Da, saznali su. Proganjali su me da im kažem šta me toliko muči i jednostavno sam morao.” - Malo je falilo da brizne u plač.

“Sad smo gotovi!” - Dan nije mogao postati gori.

“Nismo!”

“Kako ti to znaš?”

“Rekli su da neće nikome reći.”

“Nevjerujem.” - Rekla sam u nevjerici.

“Vjeruj. Oni su mi prijatelji i neće nikad ništa odati.” - Samouvjereno je dodao Louis.

“Jednog dana če se saznati”

“Taj dan nikad neće doći. Oke?”

“Oke. Ćao!”

“Ćao.” - Poklopio je.

Samo sam nastavila hodati. Krenula sam prema kući. Bilo je već podne. Kapi kiše počele su prodirati kroz oblake. Za trenutak je počeo pljusak. Nije mi ostalo ništa drugo nego da trčim što brže mogu.

~(***)~

“Evo me mama” - Rekla sam ulazeći mokra u kuću.

“Trebala si ponesti kišobran.”

“A kako sam ja mogla znati da će padati kiša?”

“Mogla si da si gledala prognozu.” - Smijala se.

“Jooj mama!” - Krenula sam u sobu da se presvućem.

Po tko zna koji put, Daisy mi je uletjela usobu.

“Šta ti sad očeš?”- Ljutito sam odgovorila.

“Porezala sam se,a mama mi je rekla da u kod tebe flasteri.” - Pokazala mi je prst. Bio je dosta krvav. Od onog dana kad god vidim krv bude mi loše. Ali.. Ovog puta nije bilo tako. Odjednom mi je pao mrak pred oči. Osjetila sam kako padam. Čula sam samo sestrin glas - “Lottie! LOTTIE!!! Probudi se!” - Pred oči mi je došla slika onog čovjeka. Iz prsa mu je lila krv. Louis, sav krvav, drži pištolj, još uvjek uperen prema čovjeku. Po meni kapljice krvi. Pod pun krvi. Samo krv. Umrljani krvlju nevinog čovjeka.

/Mama's P.O.W./

Postavljala sam stol i začula nekakav udarac. Dolazio je iz Charlottine sobe. Brzo sam otrčala gore i imala što vidjeti. Lottie je ležala na podu, a Daisy ju je tresla pokušavajući je probuditi.

“Pomakni se i donesi telefon.” - Rekla sam Daisy uspaničeno.

“Odmah.” - Rekla je kroz suze.

“Lottie! Probudi se, Lottie!!”

Daisy je donela telefon. - “Već sam utipkala 112. Zvoni. Drži mama.” - Pružila mi je telefon.

“Dobar dan. Kako mogu pomoći?” - Rekao je duboki muški glas sa druge strane telefona.

“Moja kćer... Onesvjestila se... Ja...”

“Koja je vaša adresa?”

“ .......... “ - Rekla sam mu adresu.

“Evo šaljemo hitnu. Ostanite na liniji. Možete li joj provjeriti otkucaje srca?”

“Naravno.” - Lagan sam joj položila ruku na vrat. Srce je još kucalo, hvala Bogu!

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Što če se dogoditi sa Charlotte? Hoće li se saznati za njihovo djelo? Tko če se sve umješati u prljave poslove? Saznat će te ako nastavite čitati.