Spasi me

1.

Alena ni sama ne zna koliko dugo već trči kroz gustu šumu, ali zna da umor polako počinje da je savladava. Osećala se iznureno, kako fizički tako i psihički.

Sve što čuje u sopstvenoj glavi, su odjeci koraka i više nije ni sigurna da li je to odjek njenih koraka, ili se oni mešaju i sa ostalima. U glavi joj pulsira i pluća je bole. Vidik joj ispunjavaju visoka stabla drveća i ogromno gusto žbunje koje je jezivo šuštalo.

Ubrzo shvata da mora da rizikuje i malo uspori da bi mogla bolje da oslušne. Nema svrhe da beži, ako je niko više ne juri.
Isprva, kada uspori, čuje samo otkucaje sopstvenog srca, koji je ometaju u osluškivanju. Disanje joj takodje deluje preglasno i predstavlja smetnju u njenoj nameri.

Posle nekoliko trenutaka, kada postane potpuno sigurna da ne čuje druge korake iza sebe, niti šum lišća koje bi težina njihovog tela proizvela, oprezno se osvrće preko ramena. Još uvek se ne zaustavlja, dok ne bude sto posto sigurna da nema nikoga iza sebe.

Kada je pogledala preko ramena, i potvrdila svoju pretpostavku, stala je i duboko udahnula, uživajući u vazduhu koji joj puni pluća, dok joj noge bride od premora koji oseća dužinom celog tela. Nije se žalila. To je osećaj života, a ona želi da ostane živa.
Ima osećaj kao da beži čitava tri dana, a ne tek od jutros.

Nakon par sekundi, koliko je dozvolila sebi da predahne, uspela se uz obližnje drvo, koje joj je delovalo najpogodnije za penjanje zbog čvrstih grana, da bi osmotrila okolinu.
Koliko joj se vidik protezao, nikoga nije bilo u blizini. Niti ljudi, niti životinja. Pustoš.

Okrenula se na drugu stranu, i umalo nije pala od oduševljenja kada je ugledala prizor ispred sebe. Na nekih stotinak metara od nje nalazio se prašnjavi drum.

Bar će imati kuda da beži, pomislila je. Kroz šumu je olako mogla i u krug da se vrti, a da to ne primeti. Drumom će imati barem pravac, ako ništa drugo. A može da se desi i prevoz.
Nije shvatala kako nisu uspeli da je uhvate. Treningom jeste stekla brzinu, ali oni koji su se preoblikovali u životinje su olako mogli da je uhvate, jer toliko brza baš i nije bila, a pritom su imali i razvijena čula. Slegnula je ramenima.
Možda joj se sreća osmehnula na nekoliko sekundi?

Brzo se spustila s drveta, što je spretnije mogla i kada je osetila lišće pod nogama, nastavila je da trči, dok napokon nije zagazila na čvrst beton. Zatvorila je oči i još jednom duboko udahnula vazduh, dok joj je vetar mazio vrat i kosu.

Nije smela sebi da dozvoli taj luksuz da uživa još par trenutaka, već je morala da nastavi dalje dok je vetar hučao i šibao je po licu, kada je krenula ka napred, kao da želi da je zaustavi.

Hodala je u nedogled. Potisnula je crne misli i strah. Razmišljala je - O nekom drugom svetu, nekom paralelnom univerzumu - Gde ona živi sasvim običan život, u kom ne mora uvek da beži, ili da se skriva.
U kome bi možda učila školu, umesto što je učila da se bori i brani.
U kom bi od muškaraca dobijala poljupce, a ne udarce.
Od devojaka, prijateljske zagrljaje, a ne šamare.
I u tom svetu, nije uzvraćala svakome od njih, kao u ovom. U tom svetu nije bilo potrebe za osvetom. U tom svetu bi, možda, i mogla da veruje ljudima.
Mada to je samo obično sanjarenje.

Ona je ponovo u begu, po ko zna koji put. Ali ovo je prvi put da je sama. Jedinu osobu, kojoj je verovala i koja joj je čuvala leđa, su ubili.

Pogledala je oko sebe, shvativši da je razmišljanjem uspela da izbaci strah, ali ne i patnju. Patila je jer je izgubila mnogo stvari, i to nije želela da krije. Ali suza u njenim očima nije bilo, kao da je otupela. Sve stoji u grlu, guši je i pritiska, ali ne izlazi napolje. Osećala se kao da više ništa ne može da je dovede do nekog stanja šoka i depresije. Sve najgore što je moglo da je snađe, snašlo ju je.