Vrlo mala zbirka priča

Oči

Njemu ne behu privlačne sve one mlade devojke oko njega spremne da mu se u naručje bace i potpuno predaju sebe jer u to vreme on beše najimućniji čovek njihovog prostranog,skromnog kraljevstva.Njegovu pažnju skrenuše tople oči u predvečernjoj tami njegovog cvetnog vrta.Oči ga ugledaše pa se na njemu zadržaše,te one mile orhideje i ruže ne bejahu tako važne ni upola lepe poput onoga što sada otkile su.Božanstveni cvetovi u očima drugog procvetaše,one tajanstvene umakoše,kraljevskog plemića bez odgovora ostaviše.

Sledećeg dana plemić poranio je očekivajući oči tamo gde ih je prvog puta zatekao,no one tamo bile nisu a on zažali što njihovo ime saznao nije.

Podne se neuobičajeno produži,veče nikako ne stiže a strpljenja on ne imaše pa se već sada ka vrtu uputio sa nadom da ga oči,kao i on njih,čekaju.Plemiću se ovog puta čekanje isplatilo,one su bile tamo nežno milujući mlade jorgovane sa grane visoke.Iz daljine on posmatraše kako silueta njihova sve bliže bivaše a on im se brže bolje primače u bojazni da će mu opet uteći,neprimetno kao što su i došle ostavljajući ga na milost i nemilost sutrašnjeg dana.Oči primetiše sitne korake ali se ne pomakoše,već sačekaše da spoznaju onoga ko ih tako dugo i pomno svakog predvečerja pred vrtom mirno očekuje.

Korak po korak,plemić uvide da te nevine tople oči pripadaju vitko građenoj muškoj figuri svilenkasto plave kose k'o u vile iz bajki dečijih.Mladić beše očaran krhkim bićem pred sobom,neopisivom večnom lepotom o kojoj bi se godinama moglo pričati,pisati i nikada ne naći prave reči.

Zajedno tako ćutaše,neumorno tražeći nešto u pogledu drugog,nešto što ni jedan od njih nije znao objasniti.Neprimetne varnice u vazduhu postajaše sve vidljivije dok nisu oformile bukteći plamen u njima samo jednim nepotpunim doticanjem usana.Misli i čist razum ih napustiše,dozvoljavajući usnuloj požudi da prevlada njima,samo večeras.

09.02.2018.