Vrlo mala zbirka priča

Smrt

Smrt je najprirodniji način opraštanja od svega što smo za života stekli,nailazi neplanirano,tiho,tako da je jedva kraičkom oka primetimo i ni malo joj se ne nadamo.
Šta ako jednog jutra u vašem životu postoji osmeh manje,i to onaj koji je sijao najjače,bez upozorenja odnoseći jedan deo vašeg života bez dozvole,na silu?Šta ako jedne večeri na nebu sija zvezda manje?Sigurno,niko neće primetiti jer tamo gore postoji gomila istih,potpuno istih,beznačajnih.Niko to neće primetiti osim vas jer ste se toj zvezdi radovali naizmerno i u moru njih mogli biste prstom pokazati gde se ona nalazi,poznavali ste joj boju i sjaj,šta je volela a šta ne,šta ju je činilo beskrajno srećnom a šta ju je činilo tužnom.I eto tako,odjednom,čitavo nebo postaje tamno,prazno,jer nje nema tu.
Šta ako jednog dana čujete da se,ono u šta ste najmanje verovali da može postati istinito,dogodi?Osetiš kako ti neko,kako nešto kida tvoju dušu,čupa iz tvojih nedra,oduzima,ubija,cepa u komade i pali ono što je ostalo.
Razmišljate;ne sećate se kada se vaša zvezda poslednji put nasmejala,onako iskreno iz srca.Sećate se samo onog rastanka za koji niste ni mogli pomisliti da će biti poslednji,kada vas je čvrsto zagrlila a vi ste je upitali čemu to na šta ti je odgovorila ništa,produžavajući zagrljaj kao da je želela da je ne pustite i u trenutku kada ste je pustili,ispustila je nadu niz lice,bolno se osmehujući i mašući što je jače mogla.Oči su joj sijale,što od suza,što od poslednjeg tračka volje i nečega ljudskog,živog u njima.Niste bili svesni značaja tog toplog zagrljaja tada no sada se sve složilo i na svoje mesto došlo,žalite što taj momenat nije potrajao koju sekundu duže da bi ste je mogali sačuvati u sećanju kada sve izbledi,njen trag,glas,miris i korak.
Razumete;njena patnja je bila veća dok je bila tu nego što će vaša biti za vašeg veka.Bilo je sebično od vas što ste je želeli pokraj vas.
Još jednom,shvatate;srećnija je.Govorite sebi da je bol vredan ako je ona srećnija,slobodna lanaca koji su je prikovali za zemlju ne dozvoljavajući joj da raširi krila i poleti,ode tamo gde joj je mesto,među onim višim bićima.
Smejete se;jer znate da vas posmatra.Opuštate stisak,dajete mu dozvolu da jedan deo vas ponese sa sobom.Znate da ovo nije kraj,već neobičan početak-za vas,za vašu zvezdu.

17.12.2018.