Prognana

I Moje ime

Moj život nikada nije bio večno moja odluka,već su se uvek nasli oni koji su bili iznad mene i odlučivali o meni. Nikada, pa evo ni sada,moja reč nije iznad reči svih drugih ljudi a ovde se govori o mom životu.

Kada sam pre četiri godine pobegla iz sredine koja me nikad nije smatrala svojom a bila sam kao i oni,došla sam ovde,u Oslo. Došla sam sama, imala sam taman toliko novca da pobegnem iz Sarajeva i počnem svoj život od nule. Sanjala sam pola života da odem iz grada u kojem sam rođena ali jako dugo vremena je prošlo do ovog trenutka.

Moje ime je Azra, i da rođena sam i odrasla u Sarajevu, ali ne nisam muslimanka. Kako? Moji roditelji su pravoslavci ali nikada nisu ni mislili na napuštanje njihovog grada. Da bi mene i mog brata zaštitili od stalnog psihičkog maltretiranja u školi dali su na muslimanska imena iako nikada nismo proslavljali Bajram ili ušli u džamiju. Moj brat Jusuf je stariji od mene i on uživa u svom braku već pet godina. Mogu da kažem da je bar jedno od dece mojih roditelja uspelo da se ostvari u životu. Da ja jesam mlada, imam samo dvadeset tri godina ali još nisam ni blizu onoga što želim da ostvarim.

Žašto sam želela da pobegnem? Celo detinjstvo su deca muslimana a i pravoslavaca mene i moju porodicu omalovažavali, govorili kako sedimo na dve stolice, kako smo ničiji i da nigde ne pripadamo. Moji roditelji i brat su oguglali na to, ali ja nisam. Kad god bi neki takav komentar došao do mene, otkidao bi po jedno parče moje duše i strpljenja kojeg sam imala previše. Niko ne zna koliko je strašno bilo hodati ulicama grada sa ovakvim imenom a bez marame oko glave.

Onda je stiglo pismo spasa, od tog dana sam sanjala samo o dobrim stvarima. Tog dana sam dobila stipendiju za puno studiranje u Norveškoj, moje srce je tog dana želelo da iskoči iz grudi. Moji roditelji nikad nisu želeli da odem tako daleko, ali sam sa Jusufom mogla da ih ubedim da je sve uredu, da ću tamo napokon moći da živim kako hoću, ali ipak nisam.

Studije sam završila ovog leta i počela sam da radim na projektima sa takođe mladim ljudima iz Osla. Nikad nisam mogla ni da zamislim da će u ovakvom gradu biti toliko primitivnih, oholih i gadnih ljudi, ljudi koji osuđuju bez da upoznaju. Najbolnija stvar je to što su moji roditelji pokušavajući da me zaštite, mene bacili u još veći plamen bola i netrpeljivosti drugih ljudi.

Moje ime. Moje ime je zaslužno za sve patnje koje sam ikada iskusila, za sve zle i pogrdne stvari koje sam čula i koje su mi učinjene, krivo je moje ime. Ali ja svoje ime voli i voleću ga zauvek, uvek će samo ono biti pravo za mene, samo to ime je ono što je zajedno sa mnom trpelo sve uvrede i preke poglede. Samo moje ime.

I da zbog svog imena sada pakujem stvarim i odlazim, odlazim jer umesto da imam snage da ostanem, da imam volje da odlučujem o svom životu. I da pokušavam da živim ovaj život treći put od početka.

Možda ću napokon u zemlji o kojoj sanjam celog svog života napokon ostvariti sve svoje snove, možda ću napokon da budem donekle prihvaćena, a ne opet prognana zlim, prezrivim očima iz sveta koji sam sama stvorila...