Gospođica Mafija

Prolog

– Tea Drajkovski.

– Tako je – nasmešim se Mršavom Toniju.

– Dakle... čeka nas ozbiljan razgovor o teritoriji – mafijaš naglašava opasno.

– Hm, mogu li da te pitam nešto? – nasmešim se dok sec kam šargarepu.

– Sve što dama želi.

– Zašto te zovu Mršavi Toni? Mislim, očigledno je da nisi mršav, imaš sigurno sto pedeset kilograma. Znam ja da su ma fijaši debeli, ali ima i zgodnih, kao Majkl Korleone, Al Paćino iz mlađih dana, i tako to.

– Imam sto četrdeset pet kilograma – kaže kroz zube. Nije šija nego vrat.

– Jesi li probao neku dijetu?

– Sve, ali dijete su sranja. Izgubiš dvadeset kilograma pa vratiš četrdeset – mršti se ozlojeđeno.

– A zdrav život?

– Pušim kvalitetne cigarete, pijem najskuplja pića, jedem najbolju hranu... to je zdravo.

U pravu je čovek, bar se kvalitetno truje.

– A seks? Dobar je za kondiciju.

– Samo najskuplje kurve – podiže bradu.

– Svaka čast, rade li one ili ti? – pitam radoznalo. – One, naravno. Ja plaćam.

– Moraćeš malo i ti da radiš ako želiš da potrošiš koju kalo riju. Znaš, malo sto, tuš kabina, zid, vrata...

– Zašto tebe interesuje moj seksualni život?

– Fuj, samo razmišljam kako da te pokrenemo malo, da budeš Mršavi Toni – to zvuči čak i seksi.

– Zajebavaš me? Znaš li ti sa kim se kačiš?

– Nećeš da smršaš?

– To se tebe ne tiče.

– Evo pomoći ću ti – predložim optimistično.

– Ti? – podrugne se.

– Da, ja. Izmenićemo ti ishranu, malo te pokrenuti, više ak tivnosti, znaš... – doduše ne možemo da uradimo ništa po pita nju lepote, lik je ružan pa je ružan, ali ne bi valjalo to reći naglas.

– Ne, ne znam i prestani da me zavlačiš, želim... – Znam šta želiš, ali ja nisam moj otac. Novi šerif je u gradu – oduvek sam želela ovo da kažem, mada, moram da priznam, u filmovima to mnogo bolje zvuči.

– Objavljuješ mi rat? – ustaje ozbiljno i spremno za tuču. – Bože me sačuvaj! Vi mafijaši biste samo da se ubijate! Vidi, ne interesuje me tvoj posao sa strane. Imam drugačije pla nove.

– Kao na primer?

– Da postanem kuvar.

– Ha – podsmehnuo se u neverici.

Podigla sam šargarepu i usmerila je ka njemu.

– Biti kuvar nije nimalo lak posao. Znaš li da spremiš savr šen biftek? Umeš li da napraviš tortu od koje ti polazi voda na usta? Ispečeš hleb? – naljutim se ozbiljno.

– Ja...

Izvučem pištolj i uperim ga ka njemu. Prebledeo je, a zatim dohvatim tortu i privučem je.

– Jedi – naređujem.

Gleda me začuđeno, ali i torta ga mami. Kao da će tipu po put njega biti teško da pojede tortu. Besna sam. Ne volim kad ljudi omalovažavaju moj hobi, a ni mene.

Jede Mršavi Toni, ma zaboravio je i na ovaj pištolj koji držim u ruci. Doduše nije pravi, kupila sam ga kod kineza, ali on to ne zna.

– Ovo si ti napravila? – pita sa punim ustima.

– Naravno, dopada ti se? – sklonim pištolj.

– Mala, ulažem u tvoj biznis. Kaži koliko love ti treba? – To želim da čujem. Zašto da se ubijamo kad možemo da jedemo? – odmah se oraspoložim.

– Daj ruku – ispruži svoju ruku i stegne moju.

– Dakle nećeš da te dijetiram? – nagađam.

– Mala ti i ja ćemo napraviti posao.

– Nego šta ćemo – odlično. Jedan mafijaš sređen, ostaje još samo njih devedeset devet. Ako ne mogu da ih odgovorim od toga da me ubiju, bar ću da ih ubijem šećerom.