Cliché - Hanalooou

poglavlje treće

'Prošao je, samo je prošao pored.' –šapnula sam Carrie kada smo krenule kući. Ona me je zagrlila i prošaptala neku jeftinu uvredu.

Osjećala sam se uvrijeđeno i izdato. Naravno, zbog toga nisam manje razmišljala o njemu. I dalje sam jednako bila zaljubljena u njega. U ušima je imao slušalice. Možda me zbog njih nije vidio. Da, zbog slušalica. Možda se jednostavno zamislio. Možda je razmišljao o meni tako jako da kada me je vidio, mislio je da me zamišlja... Čestitam Honey, dostigla si vrhunac budalaština. Izvoli zlatnu medalju napravljenu od srebra (jeste li znali da je Olimijska zlatna medalja 80% srebro?)

Kod kuće sam se dosađivala, ništa neobično. Zaključila sam da se JJ više neće javljati, pa nisam visila na internetu tu večer. –Ali, ušla sam i za nekoliko minuta se javio. Pokušavala sam biti hladna.

-          Vidio sam te danas.

-          I ja sam tebe.

-          *pisanje, pa brisanje. Stoji, pa opet piše, pa briše* bila si s nekim prijateljicama, pa mi bilo bezveze da priđem.

-          Sve je uredu.

-          Izvini, ponio sam se kao idiot.

Tu me je slomio i poslala sam mu grozni ':D' smajli. Nastavili smo pričati u normalnom tempu. Modricu je zaradio na jednom od treninga, ali mi nije rekao da ne mislim da se folira. Neću vam reći, iako upravo govorim, da sam nas zamislila kako sjedimo na nekoj velikoj livadi, oko nas cvrkutaju ptičice, nas dvoje blizu jedno drugom, ja mu njegujem modricu...

Uvijek se on javljao i uvijek smo puno pričali. Da me je neko tad pitao, rekla bih da sam 100% sigurna da će od nas nešto biti.

Prošla je subota, pa nedjelja, pa nedjelja navečer i ja sam navila sat za ponedjeljak ujutro. Za ponedjeljak sam se uvijek sređivala. Ne šminkam se, ali obučem nešto lijepo, ali opet suptilno, da ne izgleda da se previše trudim,... Uredim kosu i izgledam nekako odmorno – najviše zbog trenutka u pola dva, kada Njega trebam vidjeti. To je druga sedmica kako pričamo. Ako ga ne vidim, bit će grozno, a gore će biti ako ga vidim, a on me opet provali...

Na sebi sam imala svijetlo rozu haljinicu koja se pri dnu širila u volane. Išla je nešto malo ispod koljena. Preko nje dugi, vrećasti džemper, Deathly Hallows lančić, duboke Timberlandice, veliki ruksak i moj ruksačić. Izgledala sam kao mješavina nerda i hipstera. Kosa raštrkana i jaomeni, do pola dva će se sva slijepiti.

Zadnji čas, etika. Ruke su mi bile ledene i drhtala sam. Imali smo raspravu, pa sam se nekako natjerala da se uključim. Na JJ-a jesam zaboravila, makar malo. Profesor nas je, kao i obično, pustio pet minuta prije zvona. Učionica je na zadnjem spratu. Imam najmanje trideset stepenica do prizemlja gdje bih ga MOGLA vidjeti. Duboko sam disala i bavila se otpetljavanjem zapetljanih slušalica. Tu sam na hodniku koji vodiza prizemlje, idemo niz zadnje stepenice... Foliram da ne gledam prema vratima, nego u slušalice, pa skoro padnem niz stepenice. Neko iza mene mi dobaci 'Jesi smotana' i smijehom i tad vidim plavu kosu vani. U stomaku mi je nešto propalo, negdje... Zadrhtala sam i stisnula slušalice (poslije ću saznati da sam ih opet zapetljala).

On je pričao s nekom curom i kada me je vidio, nešto joj je rekao, meni se nasmijao i krenuo hodati prema meni. Tako mi svega, vidjela sam ga usporeno. Malo se pogurio, prošao rukom kroz kosu. Blako se nasmiješio, malo skupio oči...

Tu je, tu je... Ja sam stigla sići i stati. Na nekoliko koraka od mene se široko nasmijao i pokazao najljepši, veliki osmijeh (sa divnim zubima... Bojala sam se da ih nema ili su nikakvi kako se nikad nije smijao.) U glavi sam nas na brzinu vidjela kako se grlimo, on mi kaže kako sam lijepa, bla bla... I tad smo se vratili u stvarnost.

S osmijehom mi je pružio desnu ruku, ja sam je nekako uhvatila, jao meni kolika je... Tad me je primakao sebi i nezgrapno me potapšao po leđima. Ukratko, zagrlili-pozdravili smo se kao što se pozdravljaju dečki na terenu. Pogledao me je u oči. Jao koliki je... Osjetila sam se kao beba u njegovom nazovimo zagrljaju. Uvijek sam bila najvisočija među prijateljicama, napokon... Jao.

Iza njega su bila vrata, bilo je sunčano vani, tako da je iza njega dolazila svjetlost. Izgledao je kao anđeo.

-          Šta ima? – pita.

-          Ništa, kod tebe? – odgovaram i postavljam protupitanje.

-          Ništa...

Tišina nekoliko trenutaka. Neugodni osmijesi. Osjećam još jedno tapšanje velikom rukom.

-          Umm. Žurim na čas... – još jedan divan osmijeh. – čujemo se večeras. – kimanje glavom i silazi niz stepenice na donji sprat ispod prizemlja. Koji lažov, još nije zvonilo ni prvo zvono!

Drhtim, drhtim, drhtim...

 -----------------------------------------------------------------------------------------------

hvala vam na komentarima! -Što mislite da mi je život zanimljiv. Mhh. Haha. Nadam se da vam je bilo okay. kiss.