me, me, me » k.d.

story of my life

pošto se družimo skoro godinu dana, nešto manje.. mislim.. 

odlučila sam podijeliti moju priču sa vama. svi mi imamo svoje priče i mislim da vi kao dio mog života zaslužujete da znate moju.

bila sam relativno sretno dijete do neke 6 godine, ne bih znala opisati život do tada jer sam bila relativno mlada i nisam imala pojma o svom životu. wow.

rodila sam se šestog februara, 1999 oko 11 sati, par dana poslije su me iznosili po snijegu od metar i pol i od tada smatram sebe snježnom kraljicom (wow, man, you are so cool). 

godine do tada su bile kul, ko malo dijete, znate igre i gluposti i onda sam krenula u obdanište, bilo mi je super no sa pet godina sam napustila i odlučila da sam spremna za školu. 

svi su imali 6 godina, samo ja pet kada smo krenuli u školu. no bila sam jednako pametna kao i svi, možda i više (arogantna, tada sam imala samopouzdanje). voljela sam školu i voljela sam ljude u školi. mislila sam da su dobri. mislila.

u drugom razredu sam se vraćala kući sama. nisam imala puno društva no nekako sam uvijek voljela se vraćati kući sama.. voljela sam razmišljati čak i sa nepunih 7 godina. taj dan iza mene je hodao dječak koji je išao u razred sa mnom. njegovo ime je nebitno.

dobacio mi je par ružnih riječi no igrnorirala sam ga. uvijek sam imala dobru samokontrolu.

no uskoro je počeo udarati nogama po mom rusaku. bila sam manja od njega i mogao je vrlo lako da me šuta na taj način. prvo je udarao relativno slabo, a onda relativno jako sve dok me nije počelo boljeit. brzo sam dotrčala u kuću sva uplakana. 

taj dječak je bio moj rođak. što je još veća ironija. mama je razgovarala sa njegovom mamom i sve je bilo uredu. za sve. osim mene. (ironija je bila da je on to zaboravio, i da je poslije sa mnom pričao kao da se ništa nije desilo, ma samo veselo brale nije da si joj uništio život)

on se izvinio no niko nije mogao da zacijeli rane malog djeteta. uskoro su njegove riječi došle do mog mozga i počela sam naglo jesti. u trećem razredu sam težila najviše u razredu i moja tuga je bila još gora.

pogrdna imena i komentari su bili svuda i to se poprimilo ispod moje kože. uništili su moje samopouzadnje u sedmoj godini.

nije bilo bolje, priznat ću vam. bila sam debela djevojčica kojoj su svi samo to spominjali.

''kako bi ti znala o s veličini kada si debela.'' *laughs* ''zašto to njoj pričaš kad ona stane samo u xxxxxl?''

u razgovorima sa maminim prijateljicama, one bi se smijale i onda pogledale u mene, ''no kako ti ova krupnija?'' ili ''nije nama krupnijim lako..''

muka mi je. muka mi je da sam ta krupnija. muka mi je da se sav moj život trudim nešto postići. da kada niko ne gleda ne jedem ili skačem, pokušavam uraditi trbušnjake.

to boli. boli me uraditi trbušnjake, jer znam da to radim da bih se svidjela drugima.

pokušavajući zadiviti druge, izgubila sam sebe.

niko za ovo ne zna. ni moja mama, ni otac, ni sestra, ni najbolja prijateljica (koja možda i sazna preko wattpada).. 

niko ne zna da kada uđem u toalet, i pogled sam se u ogledalo, vidim samo loše stvari. da plačem dok se tuširam jer manje boli..

manje boli plakati na glas.

i ne znam je li ovo pametno jer znam da će mnogi od vas pomisliti, 'samo pokušava skrenuti pažnju na sebe', meni pažnja ne treba. meni treba samoća. udaljeni otok. želim biti sama sve vrijeme no.. isto tako želim da spustim jedan ogroman teret. želim da neko zna zašto jastuk bude mokar ujutro, zašto uvijek potrošim sav toalet papir..

....

mnogi kažu da je doručak najvažniji obrok ali šta ako ustanete, ode te u toalet, izvagate se i vidite ogromnu brojku.. što onda? ne mislim da bi ste bili za doručak. tako izgleda moje svako jutro.. no dobro. ja sam sretna koliko i nesretna. sretna sam jer barem imam roditelje, i barem par osoba kojima je stalo no znam da ako bih ikada ovo moja mama pročitala, ili otac, možda sestra.. ne bih se prošla dobro.. moja mama ovo ne bi shvatila kao problem, nego bi shvatila kao način privlačenja pažnje i upravo zato moji prijatelji.. ovo će ostati samo između mene i vas. samo između onih koji me prate i koji dobiju obavijest da sam postavila nešto. ovaj link neću objaviti na fejs kao što to inače radim.

ako imate neko pitanje, nešto da vam pojasnim recite. svakako predložite mi temu o kojoj bih trebala pisati.

prije nego što završim, želim da ga kažem da ne želim nikakvo sažaljenje. ne vodim ja loš život. ne barem za oko posmatrača. želim samo da znate da je važno živjeti. da nikada ne smijete odustati i kada vam srce kaže tako. a moj je reklo. više puta. i ponekad se bojim svojih misli i bojim se ostati sama jer imam osjećaj da će loša strana preovladati i uništiti ono malo kerime koja je ostala.

ako imate svoju priču i možda je želite podijeliti.. voljela bih da to učinite. voljela bih da upoznam ljude koji žive oko mene na ovom sajtu.  no, ako ne želite javno, javite mi se u poruke i razgovarat ćemo. jer baš kao što i ja trebam nekog, možda postoji neko ko treba mene..

potencijalna mogućnost grešaka, pisano u suzama, ruke se malo tresu pa hahaha - uvijek nosite osmijeh jer on nekome može spasiti život ;)