Sve je počelo ovako-tmuran dan,kiša pada kao iz kabla,a ja sam osjetila neki nagon.Kao da me nešto tjera da izađem van.Krenula sam puteljkom iza moje kuće,prema šumi.Bilo je tamno,sve nekako mračno,kao da je noć.Sjela sam na panj,i razmišljala malo o sebi.Voljela sam biti sama,voljela sam kiše i tmurne dane koje su izgledale kao noći,uživala sam u tome.Stalno sam izlazila u šumu,ona kao da me poznavala.Osjećala sam se ugodno u njoj.Voljela sam biti sama,jer ipak nitko mi nije bio toliko drag da bih mogla s njim biti više od 10 minuta.Odjednom je zapuhao hladan vjetar.Osjetila sam neku hladnoću iza sebe...Kao da je netko točno iza mene i promatra me.Okrenula sam se,i jedino što sam vidjela je neki prsten,s plavim kamenom,i na njemu urezana slova A.T..Bio je to lijep prsten,srebrni s plavim,tirkiznim kamenom.Taj kamen je izgledao kao da te gleda,kao da su to oči nečije,i gledale su me,barem sam se tako osjećala..Prošli su me trnci...Bila sam mokra do kože i osjetila sam svaki korak u šumi.Stavila sam prsten na ruku i otišla kući....Živjela sam sama s mamom,koja je vjerovatno još bila na poslu.Bilo je šest sati.Ona dolazi za pola sata.Otišla sam u kupaonicu i otuširala se.Presvukla sam odjeću i spustila se dolje.Moja mama je već došla i kuhala večeru..
-Annabelle,jesi li napravila zadaću?
Bila je ovisna o tom pisanju zadaća i učenju...Ja nisam za takve stvari...Ja sam više..buntovnija..Zanemarila sam ju i otišla do ogledala.Moja prljavo plava kosa se spuštala sve do struka,a moje kovrče nisu se vidjele s mokrom kosom,a moje plave oči...no one su posivile od vremena valjda...Imala sam piercing na doljnoj usnici...Uvijek sam htjela neko cool ime,a ne Annabelle,htjela sam se zvati Britney.To je moderno,i bolje.Nisam ni shvatila a mama je bila iza mene,zureći kao da sam poludjela gledajući se.
-Annabelle?Jesi li dobro?
Zbunjeno sam joj uzvratila pogled ne osvrćući se:Da,zašto nebih?
Nije ništa odgovorila,samo je nastavila kuhati i postavljati stol.
Ja sam jako voljela svoju mamu.Bila mi je sve,pošto su moj otac i mlađa sestra poginuli u nesreći.Svi su mi govorili da ličim na njega.Ja imam 17 godina,a on je umro kad mi je bilo 9.Moja sestra bi sad trebala imati 15 godina.Bilo bi mi toliko lakše da je tu.Ali što ću,život ide dalje,mora se nastavit....
Sjela sam za stol.Mama i ja smo večerale makarone i sir.Moja mama je bila prava domaćica,dok moj tata nije poginuo.Onda se morala zaposliti kako bi mene prehranila..Mama se zapirila u mene,odnosno,u prsten.
-Otkud ti to?
-Našla sam....um..u š..šumi,zašt...to?
Mama se ustala i otišla do kuhinjske ladice i izvadila neku omotnicu,a iz nje prsten.
S istim kamenom,samo sivim,a sve ostalo nije bilo srebrno već zlatno..
-Tvoj otac mi je rekao da ti ga dam kada navršiš osamnaest,sli želim ti ga sada dati.Tu je i jedno pismo koje ćeš sama morati otvoriti,ali tek na dan tvog osamnaestog rođendana.
Zagledala sam se u drugi prsten,na njemu su bili moji inicijali-A.L.:Annabelle Lewis.
Sve me to zbunilo,i to jako,i samo sam rekla-Čudno,ovo je netko sigurno izgubio.No,otići ću sutra u šumu opet,valjda će se ta osoba vratiti.
Poljubila sam mamu i otišla u svoj krevet...
Dva ujutro.Vriskovi.Lupanje.Ustala sam se iz kreveta.Potrčala sam dolje niz stepenice,a onda zatekla najgori mogući prizor.Moja mama,moje sve,ležala je sva u krvi,beživotno,njeno tijelo je problijedljelo..Noge su mi se odsjekle.Suze su mi se same spuštale.Nisam bila u stanju više živjeti,bez nje nisam znala kako.Sve mi je prošlo pred očima.Kako ću bez svoje majke,moje mamice,pa kako?Onda,onda je on ušao kroz vrata.Izgledao je savršeno.Oči plave kao onaj kamen,tamna koža,kosa boje lješnjaka...Nosio je usku kožnu odjeću.Prišao mi je.
-Brzo uzmi svoje stvari,moramo brzo otići,TRAŽE TE!
Nije mi se moralo reći dvaput.Otrčala sam do sobe,uzela neke potrepštine,prstenje,i tatino pismo.Spremila sam to u ruksak i vratila se.On me čekao u crnom džipu.Ušla sam ne pitajući ništa,i osjetila sam kako mi se život mijenja.
