Svake noći imam običaj da se udaljim od kuće i sedim u jednoj prostoriji gledajući u mesec i zvezde. Tako su posebne i lepe. Svaka zvezda sija najjače što može, to je čini posebnom i prelepom, dok mesec uživa posmatrajući ih. Zar nije predivno? Sedim i čujem kako vetar polako duva i ništa više. Tišina, uvek se tokom tišine setim prošlosti i zažalim zbog toga.
Sećam se da je jedna noć bila posebna..drugačija. Baš tad su zvezde najslabije sijale i mesec najmanje uživao. Meni su misli bile usmerene na događaje iz prošlosti.
Sa jedne strane vidim jednu malo devojčicu sa plavom kosom kako trči u svom dvorištu i stražuje svaki deo u njemu. Ništa joj nije važnije od same igre. Ljutila bi se kad ne bi dobila ono što želi, ali je uglavnom bilo na njenom licu jedan ogroman osmeh. Njene zeleno-plave oči su sijale, jasno je moglo da se vidi da je srećna. To je i svrha detinjstva, ljudi su tad najsrećniji. Sa druge strane vidim malo zreliju devojku, koja je nežna i previše osećajna. Devojka koju bi i najgluplja reč povredila. Takva je bila oduvek. Plakala je i kad nije trebalo, radovale se malim stvarima. Nikad nije tražila da ima previše, tako su je naučili. Cenila je ono što joj se da i moglo je da se kaže da je bila poslušna devojka.
Odjednom je postala,čudna, manje je plakala, manje je pokazivala osećanja.Zaprovo ljudi su je promenili, dopuštala je mnogim osobama da uđu u njen život, a to je bila jedna od njenih većih grešaka. Promenili su je iz korena, od osetljive devojčice, postala je devojka koja nije dopuštala da joj pomognu ljudi, imala je strah. Sve svoje emocije je čuvala za sebe i niko nije o tome znao. Sve što je želela u životu bila je pravda.
Lagano se vraćam u realnost i skupljam oči da ne bih opet zaplakala, brišem svako sećanje o prošlosti i nastavljam da posmatram mesec i zvezde kako sijaju i očekuju novu priču sa srećinm krajem.
