Test Života

2. Neostvarena Želja

. ♥¸. • '🌺 ➷ ♥ • * ¨) ♥

"Sve što ti je nekad bilo neostvarivo, jednom će postati ostvarivo, ali samo, ako se dobro potrudiš ili ako si to zaslužio."
. ♥¸. • '🌺 ➷ ♥ • * ¨) ♥

1. Januar 2016. godine.

Stravičan urlik koji je parao mračnu noć, naterao je Danijelove ukočene noge da zaklecaju, a srce da mu poskoči udarajući jako o grudni koš kao pomanitalo da je. Njegov mozak radio je grozničavo pomišljajući na najgore moguće scenarije koji se mogu desiti njegovoj najvećoj ljubavi.

Od straha za njenu bezbednost zanemario je gašenje svetla, zaključavanje auta, kao i ključ koji mu je ispao negde u snegu i odmah se zaputio ka Slađi.

"Slađo!", dozivao je plašeći se šta će zateći ispred porodičnog doma.

U sledećem trenutku dočekao ga je oštar nož koji mu je rasparao već bolešljivo srce, pogodivši ga do samoga kraja.

Bljesnu mu pred očima slika uplakane Slađe, kojoj su se suze slivale niz lice, dok je sedela na hladnim zaleđenim stepenicama i gledala u mali smotuljak u svojim rukama. Danijelovom telu ova slika je slala veliku paralisanost.

"Slađo. Dušo.", reče suvo i tiho dok idalje stoji ukopan nadomak nje i posmatra je.

Slađa nije davala znake života u prvi mah i ako je čula svog supruga da je doziva. Imala je sliku, ali ton nikako.

"Sladice moja.", prošaputao je još jednom i polako čučnuo pored nje, a svoju desnu ruku je spustio na njena drhtava ramena.

"Vidi, Deni. Vidi ga kako je maleno, samo i napušteno bez igde ikoga.", reče drhtavim glasom Slađa nakon nekoliko trenutaka uz grimasu lica, a njene suze ne prestaju da liju niz obraze.

Upravo je Danijela nazvala onim najlepšim nadimkom kojeg je uvek čuvala samo za njega u četiri zida, a sada ga nije bila svesna, daje izgovorila, jer ga je rekla u stanju šoka. Danijel je iznenađeno pogledao u nju jer prošlo je dosta vremena od kako nije čuo svoj nadimak rezervisan samo za njega sa njenih usana. Njeno nežno i tužno "Deni" vraćali su njegovom usporenom srcu brzu ritmičnost.

Danijel pogledavši u mali smotuljak umotan u neko staro, prašnjavo ćebe video je najlepše plave oči ikada, koje su ga sa zanimanjem pogledale svojim bebećim okicama. Beba tad presta plakati.

"Preslatko je.", prošaputa Danijel ispod glasa opčinjen detinjom lepotom, ne pomerajući svoj prikovan pogled.

Oboje zaćutaše i u tišini posmatrali su bebu.

"Šta ćemo sada sa njim ili njom?", logično je upitao Danijel prekidajući ovu jezivu tišinu. "Sad je sigurno pola dva ujutru i prvi je januar, a ne dolazi u obzir da je ostavimo napolju po ovoj hladnoći.", dodade namršteno.

"Ostaće ovde sa nama.", reče Slađa odlučno i pogleda u Danijela svojim suznim zelenilom. Dokusuri ga njen molećiv pogled koji mu je uputila."Kakva je to majka mogla da ostavi svoje dete po ovakvoj hladnoj zimi? Kako joj nije bilo žao?", pitala je uplakana i besna Slađa.

Danijela još više dirnuše njene suze.

"Ne znam... Ko zna šta se njoj desilo, ali ipak kako je mogla da ga ostavi?", reče Danijel progutavši jedva knedlu. Na tren se Danijel osvesti od svega kad vide kako Slađa zadrhta od jezive hladnoće i čvršće zagrli mali smotuljak uz sebe. "Hajdemo unutra. Hladno je. Dete treba da se ogreje a i ti. Ko zna koliko dugo je samo napolju.", dodade Danijel i pruži svoje šake ka Slađi kako bi joj pomogao da ustane.