Tek sto se zavrsio Veliki rat, mamu, baku i mene strpali su u mali stan, ni nalik onom u kom smo ziveli. U cijim zidinama sam se mogao igrati ili barem misliti o necemu drugom osim o dosadnom ratu o kom su zacudo jako dugo pricale mama i baka. Bili smo jako skladna porodica, tata je bio cinovnik u upravi grada, mama je cistila po kucama, cuvajuci kako je umela reci "poslednje ostatke vrednosti koji ce nam nekada trebati".. Tada nista nisam razumeo. Bio sam jako mali. Tek sam uzimao 11-tu godinu. Zvrndao bih oko kuca sa nekim Bog-zna drugovima koji su vec zavrsavali gimnazije i posmatrali devojcice. Za mene je to bio "beli svet", kako sam tada govorio, misleci da nisam dovoljno spreman da budem kao odrasli i kako je pametnije biti zreo. Jer ce to nekada znaciti i usmeriti me da budem uctiv prema tim devojkama i njihovim stalnim potrazivanjima. Otac je uvek bio silno vezan za mene. Znao je govoriti kako cu ja jednog dana biti glava porodice i da ce i majka i baka zavisiti od mene i moje hrabrosti kako sam shvatio zivot. Svaku ocevu rec sam kupio kao nesto sto je najvaznije, nikada nisam govorio kako nesto ne smem ili ne mogu. Dosla je 1914, za mene licno najstrasnija godina. Nikada nisam bio toliko uplasen kao tada. Javili su samo da je otac pokupljen, da ce se javiti prvom prilikom, da... I sada kada pomislim o tome naviru mi suze. Obrisem oci, pomislim na boljem je mestu i nastavim dalje, ali i dalje boli. Moj tata... Prikljucio se vojsci koja je krenula na Cer. Nikada vise nista nisam cuo o njemu. Nisam uspeo ni da ga nadjem. Cesto bi moju mamu i baku dolazeci iz skole zaticao kako zagrljene placu, satima ne pustajuci jedna drugu. Na samom kraju rata, tadasnja vlada i sam vrh drzave, mom ocu, a sada ratnom heroju, dodelili su stan u Beogradu. Kroz vetrometinu ocaja, kroz sav taj bol u 1918-tu godinu usao sam kao zreo mladic pokusavajuci da zaboravim sve te strasne godine, da se na meni svojstven nacin dopadnem devojkama. I izgradim svoje mesto pod suncem. Da bismo preziveli majka je prala ves po gospodskim kucama i cistila njihove raskosne sobe. U gimnaziji sam bio jako dobar ucenik, ali sam po prirodi bio dosta povucen. Pri samom useljenju u nas novi stan, upoznao sam Slavicu. Devojku uvek cudnog osmeha i jako lepih dugih pletenica boje kestena. Pomogla mi je pri unosenju stvari. Da bih je bolje upoznao predlozio sam da ponekad prosetamo do reke, jer reka zna da odmori coveka. Da odnese sve to bolne misli koje nam nagrizaju zivot. Bezao sam od toga, kao i vecina tada mladog Beograda. Mislio sam da su mi ruke krvave i da taj odvratni miris i fleke sa kosulje nikada necu skinuti. Ali ona me promenila. Umesto u ruke i kosulje gledao sam u njene oci, gotovo svakodnevno. Stalno je gledala u mene i zelela da ja to isto cinim. Sedeli smo pored Dunava i cesto posmatrali kako su obucene devojke i gospoda iz bogatih kuca. Gledajuci te njene tamno crvene usne i pletenice poceo sam se zaljubljivati u nju. Prijala mi je, bila je svoja, slicna meni a od zivota je trazila samo nekog ko je razume.
