Sve ono sto je ostajalo u nama bila je zapravo zelja za zivotom, koju smo krili od skole, roditelja, sebe... Slavica nije imala nikog, zivela je sa ljudima koji nisu mogli da imaju decu. Rodom je iz Valjeva za koji su tada pricali da je puno propatio tokom rata. Tokom bezanja u svom tom metezu, guzvi, Slavica se izgubila. Ali posle ocajnickog trazenja roditelja, zatekla ih je obesene blizu zeleznicke stanice. Bila je skrhana bolom, jaukala je, dozivala ih... Dok sam je slusao kako mi sve to prica, suze su mi same isle. Osecao sam bol, ali nisam plakao. Jednostavno moje suze su bile podrska za nju. Naisla je patrola i mala Slavica se uvukla u mali medju-prostor ispod voza i sakrila se. Taj voz je isao za Beograd. Danima je lutala. Danima nista nije jela. Onda su je nasli ti ljudi i od tada je sa njima. Kada je zavrsila zadnju recenicu samo sam je jako zagrlio. Ostala je kao ukopana, izbezumljenog pogleda, nisam mogao nikako da smirim njeno drhtavo telo. Podigao sam je i laganim hodom odsetali smo da njenog stana.
- Izvini ja... Samo... Zelela sam da znas!- govorila je tesko i dalje jako potresena.
-Ma nema veze, znas... I ja nisam dobro, ali se trudim. Teram to, odvratno kamenje koje sam natovario. Pucaju mi ledja, nestaju mi misli, ali guram. Mislim nesto, jednog dana ce popustiti, neko ce pritrcati, teret ce biti laksi. Ali dovraga... Oprosti! Reci... Kada je zlo u glavi nista drugo ne moze da me odvede do kraja kao psovka. Do sada sam smatrao da su mi ruke krvave, kako ne postoji beg od sveg ovog zla. Nisam video put. Ali ti...- nisam ni dovrsio recenicu, zgrabila me za ruku prisla mi i poljubila me. Okrenuo mi se ceo svet. Promrljao sam- Promenila si me... Oci su mi bile zatvorene, nisam ni zeleo da se taj trenutak ikada zavrsi. Otvorio sam oci, ali nje nije bilo. Bio sam smesan sam sebi ali I srecan u isto vreme. Kao pobednik, kao vitez koji je svoj dragu dopratio kuci. Tih dana kad god bih video mamu i baku da placu, prilazio bih da im brisem suze, pricao o nekim vratolomijama mene i mojih skolskih drugova, pokusavajuci da ih sacuvam od bezdana proslosti i diveci se njihovom osmehu koji je bio cudesan. Mracno vreme iz kog me svakim danom izvlacila Slavica dodajuci notu neznosti, smeha, poljubaca u koje sam sve vise bio zaljubljen cinila je moj zivot novim, jacim. Moja porodica nije vise patila. Kolika zelja mora da bude covekova da se taj djavo zvani rat ponavlja kroz njega, unistavajuci svaku uspomenu, svaki lep detalj kojeg se secamo. Cinilo mi se da je uspomena postala tako gnevna da bez bozira koliko ona bila potresna i jaka, osecala se jace. Duboko u stomaku je postajala snazna i ne bi nikad prolazila. Sutradan, setajuci se pored Dunava, gledajuci sramezljivo jedno drugo, mi smo poceli da se drzimo za ruke. Nije tu bilo ni prvi ja, a ni ona, jednostavno zeleli smo to. I bas smo se lepo osecali. Potpuno slobodni. Brao sam cvece, stavljao joj u kosu, ona se smejala.. Boze takav osmeh me osvajao, bio sam potpuno bespomocan pred njim. Slavica i ja, bili smo par koji je pobedio tugu i ono lose...
