"Mare šta misliš koju haljinu da obučem?"-pitala me Antonela.
"Meni se više sviđa ona plava,uostalom bolje ti stoji."-rekla sam dok sam otpila gutljaj kave.
"U pravu si,ona crvena mi je preuska."
"I ima čudan kroj."-nadodala sam.
"Nego,što ćeš ti obući za izlazak?"-upitala me i uzela jedan kolač s tanjura koji je bio ispred nas.
"Mislila sam onu crnu haljinu."-rekla sam pomalo nezainteresirano,nikad me previše nije zamaralo što ću obući.
Moglo bi se reći da sam bila dosta jednostavna osoba po tom pitanju.
"Mare ja se tebi stvarno divim kako možeš biti tako hladnokrvna oko tih stvari."-ovo je baš nekako dramatično rekla,ono baš će neko gledati što sam obukla.
"Izlazak kao izlazak."-rekla sam.
"Daj Mare,živni malo. Iduće godine smo maturantice,kada ćemo izlaziti ako sada nećemo."
"Baš je fora biti u nekoj zadimljenoj i smrdljivoj jazbini zvanoj disko i piti kao da sutra ne postoji."-rekla sam pomalo sakrastično.
Inače sarkazam mi je srednje ime hehe.
"Kad si sada ovako babasta i za ništa,kakva ćeš biti kad tek ostariš? Kako ćeš tek naći dečka ako ne budeš izlazila?"-Nela je zakolutala očima.
"Ako ću igdje naći dečka to je sigurno u tim jazbinama."
"S tobom se stvarno ne da razgovarati. Nego idemo večeras na igralište?"-skrenila je s teme,Bogu hvala.
"Naravno,kakva su to pitanja."-uvijek smo voljele ići na naše igralište gledati dečke kako igraju nogometa. Bile smo jedine cure,ali s našim dečkima nikad nije bilo dosadno.
"Ivan mi je nešto rekao kako će doći neki novi večeras. Mislim da se zove Ante,trenira nogomet i po priči čini mi se da je zvijezda u usponu."
"Sto posto neki umišljenko,stvarno mrzim kad tako netko dođe i poremeti ravnotežu u našoj škvadri."-rekla sam pomalo iznervirano.
"Možda je zgodan što znaš."-namignula mi je.
"Oprosti,ali mi tražimo dečke po jazbinama."-rekla sam i glasno se nasmijala.
"Ajde ludo jedna. Idem kući,mama će me opet tražiti."-ustala se sa stolice i zagrlila me.
"Vidimo se večeras."
Pokupila sa dvije šalice sa stola i prazan tanjur na kojem su bili kolači i odnijela u kuhinju.
Vratila sam se nazad u svoj vrt i legla na ljuljačku.
Već se bližila treća godina odkako ih nema.
Moji roditelji su poginuli u prometnoj nesreći,točno kada sam trebala poći u srednju.
Nakon što su poginuli,skrbništvo je preuzela moja baka. Dvije godine sam živjela s njom i bilo mi je jako lijepo. Na sve načine pokušavala je nadomjestiti moje roditelje,ali to jednostavno nije bilo moguće koliko god da je ona htjela.
Prije godinu dana sam se vratila u svoju kuću gdje sam odrasla,baka se tome bila protivila,ali bilo mi je žao da kuća u kojoj sam odrasla propadne.
Srećom ona je bila udaljena dvije kuće od moje pa je nekako bilo lakše.
Nakon što su bili poginuli išla sam kod psihologa i raznih doktora,bio je to jedan užasan period iza mene.
Ali prebrodila sam to sve i nekako sam se okrenila prema budućnosti.
Jako mi fale,ali što je tu je.
"Mare šta si se tako zamislila?"-iz mog razmišljanja trgnio me glas bake.
"Ma ništa,malo odmaram. Odkud tebe?"-uputila sam joj smješak.
"Evo ispekla sam palaćinke,pa ti malo donijela."-rekla je i sjela na stolicu.
Odmah sam skočila i uzela jednu,bile su prefine.
"Bako bit ću kao prasica sad pred maturu ako ovako nastaviš s hranom."
"Neka samo ti meni jedi,ionako si mršava."-čuj mršava,dobro nisam sad neka debeljuca,ali nisam ni štapić.
"Što bih ja bez tebe."-zagrlila sam je i poljubila u obraz.
Bila je sa mnom pola sata i otišla kući.
Ušla sam u kuću i vidjela da je pet sati poslijepodne,odlučila sam malo počisiti do sedam jer onda idemo na igralište.
***
"Mare,ajde idemo svi su dolje."-derala se Nela ispred kuće da požurim.
"Evo me,uvijek neka žurba s tobom."-zakolutala sam očima.
Zatvorila sam ulaz u kuću i krenile smo do igrališta.
"Mene baš zanima taj Ante,svi kažu da je talent."-Nela je uzbuđeno rekla.
"Neki umišljenko,znam takve. Nisu ništa postigli u životu,a hvale se."-rekla sam.
"Ti uvijek imaš neke predrasude o ljudima."-zakolutala je očima.
"Takva sam."-ponosno sam rekla.
U tišini smo došli do igrališta gdje su dečki već počeli igrati. Uvijek smo sjedile iza gola gdje je branio Ivan pa smo pričale s njim. Nekad nas je znala i lopta pogoditi,ali ništa strašno.
"Disi Ivkane."-pozdravila sam ga,mrzio je ovaj nadimak.
"Bok Anamarija."-uzvratio mi je pozdrav,uvijek kada ga zovnem Ivkan,on mene zove punim imenom. Rijetko su me zvali
Anamarija,većinom Mare.
Sjele smo i promatrale kako igraju. Brzo mi je za oko zapeo taj novi dečko,Ante valjda se tako zove.
Bio je visok,ne baš previše,ali zgodan za poludit.
Mare zar si to rekla da je zgodan?
Javio se moj glasić. Ok. Ok. Čovjek je možda umišljen,ali je prava bomba.
"Mare sline ti cure."-tiho mi je Nela prišapljala,ja sam je samo zbunjeno pogledala.
"Kako gledaš onog Antu kao da ćeš ga zgrabiti."-glasno se nasmijala,a Ivan je zbunjeno pogledao jer nije znao o čemu priča.
"Daj Nela šta je tebi,na kilometar se vidi da je teški umišljenko."-pokušavala sam je slagati.
"Meni ćeš ti prodavati prazne priče. Znam te ptico dok si jaje bila."
Provalila me.
"Daj šuti."-rekla sam pomalo ljuto.
Nakon što im je dosadilo igrati nogometa sjeli su na sredinu terena poredani u krug,ja i Nela smo im se pridružili.
"Evo naših dama."-Josip je rekao dok smo mi sjele pokraj njega u krug. Točno nasuprot mene je sjedio Ante.
Kada sam se smjestila primjetila sam njegov pogled na sebi,imao je ledeno plave oči,koje sam jednostavno
O B O Ž A V A L A !
"Ante ovo ti je Anamarija."-Ivan me predstavio.
"Zovu me Mare."-nasmijala sam se.
"Drago mi je."-i on je meni poklonio široki osmjeh.
Bit će ovo zanimljivo ljeto.
.
.
.
.
.
.
.
.
Ovo je uvod u moju priču,nadam se da će vam se svidjeti!
