Destiny//Pauzirana

Uvod

Zovem se Andjela, imam 15 godina i sa svojom porodicom zivim u jednom malom gradicu u Srbiji. Idem u prvu godinu Gimnazije, nisam bas odlican djak ali trudim se. Obozavam engleski, ne znam zasto jer u osnovnoj nisam podnosila nastavnicu i naravno nisam slusala na njenim casovima. Imam stariju sestru, zove se Sara. Njoj sve odlicno ide, ona je mamina i tatina cerkica, odlican je djak, puno uci, odgovorna je i sve ispunjava i zavrsava na vreme dok sam ja totalna suprotnost. Volim izlaske i zelim da uzivam u zivotu, volim slobodu. Zelim da mi svaki da prodje onako kako zelim i da svaki bude za pamcenje. Uvek su mi govorili da previse rizikujem, mogu da poginem, ali sve jeste u tome, u tom osecaju kada rizikujete. Po mojoj glavi se i dalje vrti recenica koju sam negde sasvim slucajno cula: ''Bolje da umres mlad i da znas da si to malo proziveo kako zelis, nego da ostaris a i dalje ne poznajes zivot''.. Moj problem je sto sam veoma tvrdoglava, idem do kraja cak i kada znam da nisam u pravu. Ne zelim da budem od onih ''omiljenih u drustvu'' i od ''nalickanih lepotica'' zbog toga cesto dolazim u koflikte sa takvim osobama.. Nemam dlake na jeziku i uvek kazem sve sto mislim u lice tim osobama.. Polovina skole me ne podnosi jer sam takva, iskrena, jer jedina smem da im kazem sve u lice a njih istina boli.. Moje drustvo ima isto misljenje kao i ja ali ne zele da se budu u svadji ni sa kim i da o njima kruzi los glas. Mene bas briga.. Verovatno se od mene ocekivalo da cu imati 50 momaka ali nisam imala ni jednog do sada.. Svaki dan mi se zeludac prevrne kada vidim kako momci gledaju samo one ''lepotice''. Pa svako bi tako izgledao sa 5 kila sminke.. Samo ne razumem sta vise u tome, ali i ne interesuje me toliko.. Nisam vam rekla zasto nisam imala decka? Zato sto su idioti.. Da, zele da ispadnu smekeri u drustvu i onda odbacuju devojku cak i ako im se svidja.. Zaboga pa drustvo mu je reklo da tako uradi, ako ispadne osecajna dusica i dzentlmen onda nije dovoljno kul i tada je obican mlitavko.. Oni uopste ne znaju da pokazu osecanja, a kada raskidaju, raskidaju iz jednog razloga naravno poznatog samo njima.. Zbog svega sto mi se u zivotu desilo, sam zivot me je naterao da se promenima i da otvorim oci.. Sada sve vidim onako kako zapravo jeste - puno tame.. Svi misle samo i iskljucivo na sebe, prave se da su ti prijatelji i onda na kraju pokazu svoje pravo lice.. U inat svima sam odlucila da se borim za ono sto zelim i  boricu se do kraja makar me to kostalo.. I zbog toga me vecina mrzi ali kao sto sam vec rekla briga me sta oni misle i pricaju o meni.. Nesto najgore sto mi se dogodilo do sada bilo je kada su bff moje bivse simpatije pocele da me zezaju i da me kod njega ogovaraju.. Ali nisu dobro prosle zavrsile su facama zalepljenim za zid, one su ''cool'' zaboga, mora sve biti po njihovom.. Nego da se vratimo prici, sad je red na moje roditelje. Oni naravno vise vole moju sestru ona je ''nevinasce'' i radi sve sto joj oni kazu.. Bas me interesuje da joj kazu da skoci sa mosta da li bi to uradila? Uhh na mene slabo i obracaju paznju, samo me uglavnom kritikuju ali na to sam navikla xD Ponekad mrzim i sama sebe, jer sam prema njima tako okrutna i hladnokrvna ali oni na neki nacin to i zasluzuju.. Mrzim sve ovo i tako bih zelela da nestanem odavde na neko vreme.. Ali to je nemoguce, moram da nastavim da se borim, prevarili su se ako su mislili da ce mene tako lako poraziti, nikada! 

Evo ga, to je uvod :D Kazite kako vam se cini i jel da pisem dalje ili da brisem? O 1D ce biti u nastavku i svacega ce biti u nastavku ako budem pisala :D