If I Write Your Name

Prvi Dio

Niko nije rođen bez nekog dara. Stvar je samo u tome što nam treba vremena da ga pronađemo. To je slično kao i iskopavanja dijamanata. Nekad je dovoljno da samo otpušete prašinu, a nekad i nakon čitavog dana neprestanog kopanja nema rezlutata. Neko ima dar za ples, neko za muziku, neko za slikarstvo, a neko opet zna dobro kuhati. Moj dar nije ništa od navedenog. Moj dar je nešto sasvim posebno. I da bih ga otkrio trebalo mi je više od dvadeset godina. Svih tih godina ja sam kopao u pogrešnom rudniku. Tražio sam nešto jednostavno. A dobio sam ono čemu se niko nikada ne bi ponadao. Čak ni ja.
Bio je to početak oktobra 2016. godine. Kao temu za sastav koji smo trebali predati sutradan su nam dali "Moje sutra". Naravno, znao sam da je to sutra za njih predstavljalo nešto ogromno ali ja sam išao u bukvalnost i pisao o sutrašnjem danu. Još uvijek imam taj rad u jednoj od fascikli na policama.
"Bez obzira koliko sutra bio opširan pojam i koliko ga ljudi oko mene smatralo takvim, moje sutra je skromno. Moje sutra je još samo jedan dan na početku kojeg ću naviti svoju oprugu. Istu onu oprugu koju je i Toru¹ navijao samo je moja već počela da hrđa. Ustat ću i obaviti higijenu, otići na doručak i tamo pojesti najvjerovatnije neku juhu. Popit ću kafu, pa Vama donijeti ovaj rad. I bez obzira koliko se trudio, to ne mogu promijeniti. Moja opruga služi samo za navijanje iste, dosadne melodije. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, sviđa mi se ta melodija i ritam koji ima u sebi. U suprotnom ne bi se ponavljala iz dana u dan. Ne smeta mi što se nekada jedva provlačim sa novcem kojeg nikad u životu neću imati u svoti koja će zadovoljiti moje potrebe. To mi je sasvim u redu. Ono što mi se ne sviđa kod te melodije jeste što svira samo za mene. I nikoga više. Ali eto, ljubav je nešto što ne dolazi onda kad je čekaš. To je ekspresni voz koji čekaš čitav dan, a baš u trenutku kada odeš da kupiš novine da ubiješ vrijeme čekajući isti, on dođe i ode. Putnici koji su ga vjerno čekali se ukrcaju, a tebi samo ostane da se ukrcaš na vlak samoće.
Zato moje želje nisu duševnog već materijalnog karaktera. Ne očekujem više ljubav jer je to vlak na koji se nikad neću ukrcati. Sada samo očekujem da jednog dana navijem novu oprugu. Ne, neće mi smetati ako melodija bude svirala samo za mene. Navikao sam na samoću.
Volio bih sutra za večeru popiti bocu nekog skupog vina, pojesti nešto vrhunske kvalitete nakon što sam već duži period jeo samo brzu hranu. Moje želje su skromne, a istovremeno su i ogromne. Moje želje su skupe, a ja sam poput prosjaka. Samo što ja ne prosim zbog para, već zbog nečeg drugog. Nećeg što ni ja sam ne znam opisati. "
Nakon što sam isprintao rad, ugasio sam laptop. Bila je hladna noć pa sam se dobro umotao u deku i zaspao. A ujutro, nešto u meni se promijenilo. Nisam znao šta, ali sam mogao osjetiti promjenu na svakom koraku. Pomislio sam da je to onaj osjećaj koji imam prije nego što ću se razboliti. Izmjerio sam temperaturu i za svaki slučaj uzeo duplu dozu vitamina. Ali nisam se razbolio. Čitav dan sam se osjećao dobro. Nisam čak ni kihnuo, a kamoli osjećao neku vrstu bola. Međutim, predveče sam doživio pravo iznenađenje. U poštanskom sandučiću je bilo neko pismo. Adresa sa koje je poslato je bila moja prijašnja adresa. Otvorio sam kovertu i vidio da su mi roditelji poslali kupon za jedan od najboljih restorana u Seulu. Kako je pisalo da je za dvije osobe, odlučio sam pozvati kolegu sa predavanja. Rekao sam mu da se spremi čim prije može i da se nađemo ispred restorana. Noć je prošla odlično. Popili smo čak dvije flaše crnog vina od kojeg mi se vrtilo u glavi. Za predjelo smo imali laganu juhu, a zatim se stol počeo puniti raznoraznim jelima. Kako smo rekli da nam je svejedno da li će biti morski plodovi ili neko drugo meso, donijeli su nam sve što su imali.
"Ako Vam još nešto zatreba, samo me pozovite." Naklonuo se i izašao.
"Ovo bi moglo hraniti čitavu vojsku sedam dana", halapljivo je grabio komade govedine ispred sebe.
"Prijatno."
I on je nešto promrmljao, najvjerovatnije isto što i ja samo su mu usta bila prepuna. U jednom trenu sam mislio da će se udaviti kada je veći komad piletine stavio u usta odjednom.
Kada sam se vratio kući, pomislio sam da bih mogao ponovo nešto napisati ali ovaj put olovkom:"Sutra bih želio da imam slobodan dan. Ne sluša mi se profesor filozofije. A još ću uz sve to biti mamuran."
I ujutro, malo prije nego što je alarm trebao da mi zazvoni, nazvao me je Jisung.
"Upravo su me zvali sa fakulteta i rekli da su predavanje otkazana jer se profesor filozofije razbolio." I u njegov glasu se osjećao mamurluk. Prekinuo sam vezu i iskočio iz kreveta.
Pretražio sam čitav radni stol tražeći papir na kojem sam to sinoć napisao. I našao sam ga. Pročitao sam šta napisao na njemu sinoć. Ništa mi nije bilo jasno. Glava me je bolila zbog samo par čaša vina i nije mi se dalo da razmišljam kako se to desilo. Poslijepodne kada je glavobolja  skoro prestala, ponovo sam uzeo papir i olovku.
"Želim da se komšija iz stana iznad mog odseli." Ako mi se želje zaista ispunjavaju onda će se i ova ispuniti. Pokupio sam stvari i otišao do knjižnice. Nalazila se preko puta moje ulice tako da nisam trebao nešto pretjerano da se sređujem kada idem do nje. U njoj je radila žena od komšije iznad mene.
"Pa zašto baš skroz na drugi kraj grada?" Čuo sam razgovor između nje i neke žene. Pokušavao sam se praviti nezainteresovano i gledati tek pristigle knjige na policama. Ali kako se njihov razgovor nastavljao, meni je postajalo sve teže ostati tu.
"Vjeruj mi, ni ja ne znam zašto se selimo. Samo je jednu noć došao i rekao nam to."
Izašao sam iz knjižnice. Ulica je bila puna pa sam se par puta sudarao sa ljudima. Kako se oni nisu izvinjali meni, nisam ni ja njima. Samo bih nastavio hodati kao da se ništa nije desilo.
U stan sam ušao u patikama. Sjeo sam za stol i pogledao sva tri papira. Iščitavao sam ih, a zatim zamišljao ono što se desilo nakon što sam to napisao.
Odlučio sam ponovo nešto napisati. "Želio bih da nestane struje u stanu." I za par trenutaka, svjetlo u hodniku se ugasilo.
"Neka se struja ipak vrati." I vratila se. Da bih bio siguran, isto sam uradio još dva puta, a svjetlo se palilo i gasilo.
Nakon toga, iz dana u dan, ja sam pisao svoje želje na papir, a one bi se ubrzo pretvarale u stvarnost. Međutim, koliko god želja da sam zaželio, onu najveću nisam. Bilo je teško napisati na komad papira da želim ljubav svog života. Nisam znao ni kako da to napišem, a da mi ne izgleda previše cmizdravo. Tu sam želju odgađao sve do sada. Pune dvije godine sam se pripremao da to napišem ali nisam. Sada sam znao kako ću pravilno napisati ljubav.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
¹ Toru je glavni lik iz knjige "Norveška šuma" pisca Harukija Murakamija.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Nadam se da vam se sviđa i da ćete uživati u priči. Mišljenja mi možete pisati u porukama ili komentarima. ♥️