Još jedan mladi život završen,
još jedan san mlade devojke poništen,
još jedan divan osmeh uništen,
još jedna majka u suzama,
još jedan otac u mukama,
još jedna porodica kuka,
još jedan narod moli,
da se anđeo naš vrati.
porodica joj priča da je voli,
mole da im u san svrati,
majka viče iznad sanduka,
vratite mi moju ljubav,
dosta mi je muka,
ne želim ovakav kraj.
otac vrišti na glas,
želim mog anđela nazad.
bol razara porodicu, narod i svet,
na njenoj slici stoji cvet.
ne mogu ljudi da nađu spas,
ne mogu utišati unutrašnji glas,
ne može čovek od unutrašnjeg bola da beži.
dok monstrum u ćeliji leži.
tog nečoveka treba istom mukom mučiti,
istom pesnicom udariti,
istom rukom zadaviti,
istim bolom još veći naneti,
istim umom bolesnim život mu upropastiti.
nek pati kao što je patila ona,
troduplo više, troduplo jače.
Nek ga boli kao što je bolelo Tijanu Jurić,
Anđela našeg, večnog i zapamćenog.
nek ga ubije i osami iznutra,
moć Boga jedinog.
A nju ni jedna snaga ne može vratiti,
ni osmeh taj, ni oči plave, ni Bog ne može povratiti.
još jedan mladi život završen,
još jedan san mlade devojke poništen,
još jedan divan osmeh uništen.
Tara Simov
