Lopov (završena)

1. Danica

Da se razumemo, ja nisam lopov. Onaj klasičan, kriminalac. Ne smatram sebe takvom. Ja jednostavno... preživljavam. Ja ne kradem od siromašnih. Ne, zato što znam kako im je. Ali kad vidim nekog dobro obučenog, prepotentnog lika ili prepotentnu žensku, e to je već predmet mog zanimanja. Ne smatram se nekim savremenih Robinom Hudom ili tako nešto.

„Mala" govorio bi moj otac „nisam te naučio da džepariš da bi bila kriminalac. Naučio sam te da preživiš u slučaju da ti zatreba. Ti nikad nećeš biti propalica kao ja, ti ćeš završiti visoke škole i biti svoj čovek, imati svoju platu, svoju porodicu. Ja sam rasturio sve što sam imao. Tvoja majka je otišla od mene zbog toga što sam radio. Nije mogla da podnese više da policija dolazi kući u pola noći zbog mene. Znam da me je volela, trpela me i više nego što sam mislio da će. Ali ostavila mi je tebe. A ja tebe, mila, nikad neću ostaviti. Nećeš živeti životom kao što sam ja živeo. Ti ćeš biti sve što ja nisam bio i imaćeš sve što ja nisam imao."

Razumela sam ga potpuno. Iako sam bila klinka tada, sve sam shvatala. Nebrojeno puta je policija dolazila po njega i odvodila ga, a ja sam se sakrivala, da me ne vide. Jer ako bi me našli, zvali bi centar za socijalni rad i mene bi odvojili od njega, završila bih u nekoj drugoj porodici. Nisam htela da ga ostavljam. Nekad bi ostajala sama danima u kući, a nekad bi dolazio neko od njegovih pajdaša i odveo me kod svoje porodice, žene i dece. Onda bi, na trenutak samo, do sam sa njima za stolom, ili dok ih posmatram, ustvari shvatila šta je to porodica, razumevanje, zajedništvo, deljenje... ljubav. O, tata je mene voleo. Ali radio je to što je radio da bi preživeli. Radio je to da bi meni pružio kakav takav život. Imao je on i redovne poslove, ali... sve je to bilo kratkog veka, jer nikad ga nisu prijavljivali, nisu davali platu redovno. Loša situacija u zemlji je doprinela tome.

Tata je bio profesionalni džeparoš i provalnik. Kakav je takav je, ja ga volim najviše na svetu. Tako ga je život naučio. Krenuo je tim putem, ne mogu da ga krivim. Čudni su putevi Gospodnji. A mene je naučio svemu što zna. Svim mogućim cakama i sitnicama koju mogu da postoje.

Ali naučio me je da radim to „da preživim" - kako je on to voleo da kaže, a ne da krenem tim putem.

Život u Beogradu je skup. Nije da nije. Iako stanujem u maloj garsonjeri, imam i druge potrebe naravno. Računi, hrana, odeća, obuća a ni Pravni fakultet nije jeftin.

Da, Pravni fakultet, znam šta mislite. Nespojivo sa mojim „hobijem", ako mogu tako da ga nazovem. Ali, ja nikad ne bi mogla da radim ono što rade moje koleginice. Imaju matore sponzore, ili mlade svejedno, sponzor je sponzor, zar ne? Ili su poslovna pratnja, ali „ona" poslovna pratnja. Neka hvala. Ne kažem da su sve takve, ali ima ih dosta.

Za sad se sasvim dobro snalazim. Radim u kafiću koji drži moj prijatelj i on mi je omogućio da radim u smenama koje mi odgovaraju, „klizno" što bi rekli. Plata je solidna, bakšiš isto. Ponekad samo, pa dva, nekad tri puta mesečno olakšam nekom džep. Preživljavam.

I sada, dok sedim u gradskom prevozu, i idem do kafića na smenu, gledam ko bi mogao da bude moja meta. Ne volim da ih zovem „žrtve". Pobogu, ne ubijam ih. Nedelja je i tramvaj je pun starijih ljudi koji pretpostavljam idu na pijacu, jer kud bi stariji ljudi išli ujutro nedeljom na sabajle? A ako ne nadjem nikog podobnog, onda ništa, nije smak sveta.

Tramvaj staje na stanici, par matoraca ulazi, par izlazi, ništa posebno. U zadnjem momentu, pre nego što je vozač zatvorio vrata, uleće jedan mladić. Nije okrenut prema meni pa mu ne vidim lice. Vidim da je fino obučen. Markirana jaknica, košuljica, cipelice, lep ručni sat. Hmm... Okreće se u mom pravcu, ali ne gleda u mene i snimim da je lep kao Adonis. E pa Adonise, žao mi je, ti si na tapetu. Polako, neprimetno se primičem njemu kroz gužvu i to činim do nisam stala tik do njega. Osetim blag miris alkohola i za trenutak moje nade potonu. „Ovaj je bio negde u provodu sinoć i garant je sve novce potrošio." Ipak odlučujem da okušam sreću. Čekam pogodan trenutak, ako odradim, silazim na sledećoj stanici, pešačiću do kafića, nema veze, nemam puno. Pogledam polako oko sebe, svi su zaokupljeni ili zurenjem kroz prozor ili dremanjem ili buljenjem u mobilni. Super.

Stojim tako par minuta i posmatram ga, a on i ne gleda u mene, oči su mu na pola koplja. „Boga mi, ovaj se baš proveo sinoć" - pomislim.

U tom momentu vozač koči malo jače i ta njegova radnja me tera se zaletim u Adonisa. Neka baka iza mene povika „Majstore lakše malo!" i vidim da su joj se prosule narandže po podu. Iskoristim priliku u tren oka, dok stojim tako tik uz njega, a mene guraju ovi iza mene, i iz unutrašnjeg džepa jakne izvučem podeblji novčanik. Brzo ga tutnem u svoju otvorenu torbu i krajičkom oka vidim da me nije snimio jer gleda u baku sa narandžama. Super, bežim sad. Vrata se otvaraju i ja polako izlazim napolje, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Verujte mi, srce mi uvek posle ovakve „akcije" udara trista na sat.

Ali ko bi posumnjao nešto na sitnu devojku sa neurednom pundjom i školskim rancom i velikim štreberskim naočarima?

Laganim korakom se udaljavam od stanice. Ok, niko ne viče zamnom, ne juri me, dobro je.

Dobro sam prošla, imam još samo dve stanice do posla, sam samo polako, stići ću na vreme. Do šetam, razmišljam o Adonisu, žao mi ga je. Verovatno će misliti da se toliko napio i izgubio negde novčanik.

Stižem pred kafić i bacim pogled na sat, super za pola sata otvaram. Inače, kad je moj red da otvorim, uvek volim da dodjem ranije, da izluftiram i popijem kafu natenane jer posle nema stajanja.

Ulazim za šank i stavljam kafu, jaknu ubacim u gardarober a torbu stavim na stolicu pored, jer želim da vidim kakav mi je „ulov".

Kada sam skuvala poveću crnu domaću kafu, sednem i izvučem kožni novčanik iz torbe i stavim na sto. Opa, baš je podebeo. Valjda nisu sve sami papiri i računi u njemu. Otvaram polako ii prvo što vidim je slika Adonisa sa nekom prelepom plavušom. Oboje se smeju i srećni su. Neka tuga me u momentu uhvati. Pogledam u pregradu sa novcem i nađem tri hiljade dinara. Neki veliki papir viri iz jednog dela i ja ga izvučem. Pismo, izlizano i ispresavijano, čini mi se i izgužvano. Kada sam ga izvukla iz koverte, nešto pade na šank i poče da odskače i ja sam ga jedva uhvatila da ne padne ispod. Prsten? Kao da je verenički. Prelep je. Otvorim pismo i čitam:

„Vraćam ti prsten.

Našla sam drugog,

on mi pruža sve što mi ti nisi nikad pružio.

Nemoj da me tražiš.

Ne volim te više.

Tijana"

O jadan Adonis! Da ga tako ostavi kučka! Pa i ako je bio loš, ne možeš ostaviti nekog tako! To je ta plavuša sa slike, garant. Mrzim takve kučke!

Ostavljam pismo i idem dalje, novčanik je iz dva dela i ima puno pregrada. Otvaram drugu veću pregradu i novčanik mi ispadne iz ruku i padne na šank.

Gledam i neverujem, polako počinje panika da me hvata. Ovo mi se nikad nije desilo.

Ispred mene stoji policijska značka.

- Jebote, 'ladno sam odžeparila pandura! - rekoh naglas.

Šta ću sad?