Lajla Harper je odrasla u crkvenom sirotištu. Naučena od malih nogu kako ljudi umeju da budu nepravedni, gubi veru u ljude. Jedina osoba koju je volela je njena prijateljica Kejti koja joj biva otrgnuta kada je usvoji jedan bračni par. Lajla ponovo...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
1993.
„Pola čokolade tebi, pola čokolade meni," šapnula sam joj videvši je kako plače. I da nije plakala kocku čokolade koju sam ukrala, podelila bih sa njom. Skupila se kod ruba kreveta. Plave lokne su joj poskakivale kao federi kada bi pomerila glavu u stranu ili zatresla ramena. Mada su joj više padale preko lica jer je glavu uporno gurala među kolenima.
Danas je prvi put dobila batine prutom po rukama, zato što su je uhvatili kako crta na prozoru. Volela je da crta po staklu. Dunula bi u njega, ono bi se zamaglilo od tople pare i ona bi načinila crtež. Nisam razumela koja je svrha crtanja nečega što nakon par minuta izbledi. Ali mi je Kejti kasnijih godina objasnila da i sve ostalo prođe. Ljudi, život, suze, zagrljaji. A šta onda zaista ostaje? Ostaje lep osećaj. I od tog osećaja možeš dugo živeti. Kad god ti život pođe stranputicom, ti se prisetiš nekog osećaja koji ti je pričinio sreću i bude ti bolje. Nemam puno takvih sećanja, ali od kada je Kejti tu, malo ih je više.
Svi su ljudi robovi ponavljanja i zaboravljanja. Svaki put kada neku radnju ponovimo očekujemo da će baš tog puta trajnije ostati sa nama i da ćemo je pamtiti jasnije. Ali sve bledi. Slike blede, slova, trenutci. Ja, ti, ona, svi. Jedino što nam jasno ostaje su osećanja. Ja moja čuvam kao da su skriveno blago.
Gospođa Parton je optužila Kejti da namerno maže staklo. Kejti je bila vesela i znatiželjna. Maštala je. I to što je učinila nije mogla da shvati kao nešto loše. Zato nije razumela zbog čega je zapravo ona kažnjena. Zar je kazna to što je dete dete? Samo ako si dete bez roditelja. Mada uprkos toj činjenici koja nas je ovde sve spajala, Kejti je uvek nalazila razlog da se nasmeje, ali danas su je prvi put slomili. Jako su je slomili. Ona ne razume grubost. Barem ne u toj meri u kojoj je ja razumem. Svaki put kada dete dobije batine ono malo odraste. Ne zbog toga što je izbijeno, već zbog toga što u njegovoj mašti svet nije surov.
Zbog surovosti je Kejti umesto da raste još jače maštala. Tako da kada sve utihne i kada svi zaspe, nas dve bi ostale malo duže. Volela sam slušati njene priče. Imala sam osećaj kao da sam čitav svet proputovala, a da se čak nisam ni iz kreveta pomerila. Jednoga dana ću stvarnički obići svet.
Kejti je prestala da plače. Ispružila je dlan. Videla sam joj po njemu crvene linije. Bilo mi je žao, pa sam počela da duvam. Trudila sam se da vazduh koji izlazi iz mene bude što hladniji kako bi umirio Kejtinu kožu. Moj dah leči, Kejtin stvara nove svetove. Polomila sam kockicu čokolade i dala joj veći deo. Nasmešila mi se.
„Jednoga dana kada budem bila bogata kupiću ti tonu čokolade," šapnula je pre nego što je stavila parče u usta. Iako su joj oči bile crvene od plakanja, opet sam i njima prepoznala jačinu mašte koju nikada nije gubila.
„Pusti ga da se topi na jeziku. Duže će trajati." šapnula sam i obe smo zatvorile oči uživajući na kratko u prolaznosti dobrog ukusa.
