Zapremina tela

Private Presley - Peach Pit

"Boli me." -viknuo je glasno. U njegovim očima se mogla videti svaka emocija. Svaka, sem ljubavi. Njegovim očima su uvek vladale tamne boje. Siva, crna. Nikad nije pokazao da mu je stalo do mene. A i zašto bi?

"Gospodine, ne možete još dugo ovako. Oni dolaze, a vaš sin ostaje nezaštićen. Mislim da to nije dobro za njega, a naročito za vas." -pričao je ćelavi, visoki čovek u crnom odelu. Uvek su dolazli u crnim odelima. Nakon drugog razreda sam prestao da ispitujem tatu ko su oni, jer sam naučio da posle glupog pitanja sledi šamar.

"Da li te plaćam da me savetuješ ili da radiš ono što ti ja kažem?!"- urlao je mašući rukama na sve strane, potom besno udarivši rukom o sto, tiho izgovori:  

"Ja samo želim da se to sredi. A sada, želim da svi odete. On će doći. Doći će po mene. I on će da gleda" -rekao je uperivši prstom u mene.

"On će da svedoči i onda će im reći da mu je ćale bio legenda. Nikad nisam bežao. Nikad ne bežim. I nikad-neću-bežati. Ovo je moja kuća, ako misle da mogu ovde da me dokrajče neka pokušaju. Čekaću ih tačno ovde." -rekao je nakon čega je vrh koščatog, starog prsta spustio na površinu stola. A zatim ih je isterao napolje.

"Ti i ja, sine. Ono što si oduvek hteo."-rekao je pogledavši me smešeći se na trenutak, a zatim mi okrećući njegova stara, visoka ledja, dobaci:

"Zar nećeš da me pitaš šta se dešava?" -rekao je sa podsmehom u glasu.

"Ne"-rekao sam kratko.

"Stani ovde."-rekao je gurajući me svojim grubim, hladim šakama ka zidu.

"Izvoli." -rekao je u ruke mi stavljajući pištolj.

Iskolačio sam oči. Iako sam imao devet godina, znao sam šta je to, znao sam da je to opasna stvar. 

"Tata-"

"Sine, nikad ti to nisam rekao. Znam da želiš to da čuješ. Ali nisam to rekao jer nisam hteo da omekšaš. Morao si da budeš čvrst, i bezosećajan. Jedino tako bi preživeo u svetu izvan ovih zidova koju su te štitili. Jer tamo napolju, nikad nećeš znati šta je istina a šta laž. Zato nikad, nikad, ne okreći ledja onima koji te vole. Ti nisi sam sebi dovoljan. Ali jedno moraš da znaš sine. Volim te." -to je bilo poslednje što sam čuo. Sledeće čega se sećam je prašina. Puno prašine. I pištanje u glavi. Ako se pitate šta se desilo, reći ću vam. Kad su razbili zid, plafonska ploča mi je pala na glavu. Nisam video kako mi ubijaju tatu, bio sam onesvešćen. Pronašli su me nakon tri sata.

"Slušajte ovo sad-" -rekao je Nikola uzbudjeno

"Ćuti da završim." -rekao sam pogledavši ih.

"Kad su me odveli u stanicu, pitali su šta sam video, pošto sam bio jedini svedok."

"I šta si im rekao?" -pitala je plavuša

"Moj ćale je bio legenda" rekao sam osmehnuvši se iskreno. Nakon toga se čuo smeh ljudi koji me okružuju. Samo jedna se osoba nije smejala.

"Šta je princezo, zar priča nije bila dovoljno dobra?"-pitao sam je sa podsmehom. 

"Bila je dobra priča"-rekla je tiho. I dalje ne pokazujući lice, posle svega što sam joj uradio, bila je tiha. Izluđuje me.

"Mislio sam da će ti biti smešna"-rekao sam hladno, posmatrajući je. Gledao sam je kako mesečina obasjava njene blede obraze, dok joj je senka sakrivala oči.

"Nije smešno. Tužno je." rekla je ne pomerajući se.

"Šta je tužno?" rekao sam sa podsmehom primetivši malu svetlost na njenom obrazu.

"Nije bitno, ne bi razumeo."-rekla je brzo i drsko, nakon čega je samo odšetala. Napustila je prostoriju jakim treskom vrata, za sobom ostavljajući tišinu.

Ostavljajući mene.

'vratiće se' pomislio sam. 

                                              *

"Ne plači."-rekao sam smirenim glasom-

"A zašto ne bih?! Sve se ruši Relja! Ništa nije ostalo! Zašto da ne plačem?!"-vikala je slomljenim glasom.

"Jer princeze ne plaču." -rekao sam smireno 

                                                *

Namrštio sam se, prisećajući se svega.

                                         ~ 5 godina ranije ~

-"Policija ne zna ko, i kako. Sve što znaju jeste da je osoba podmetnula požar nedužnoj porodici Lazić. Poginulo je dvoje odraslih, Danijela Lazić i Igor Lazić. Jedino je njihova ćerka Jovana Lazić preživela. Više o ovom incidentu kasnije u-"

"Zašto si isključio to?" -pitao sam nervozno.

"Ne bi trebalo da gledaš gluposti"-rekao je drsko.

"Jedva čekam da se odseliš"-rekao sam više za sebe.

"I ja. Neću morati da gledam vaša glupa lica."-rekao je napustivši prostoriju besno.

"Moron"- rekao sam bacivši se na krevet

Jadna devojčica. Mora sama da živi jer sada nema ni mamu ni tatu. Ne mogu da zamislim kako joj je...Verovatno joj je jako teško. A ima godina skoro koliko i ja.  

Čulo se zvono alarma. Kao oparen sam skočio sa kauča, navukao jaknu, uzeo torbu i istrčao iz sobe. Sišao sam niz stepenice, obuo se i istrčao iz kuće. Trčao sam, jer sam mrzeo da kasnim.

"Evo me" rekao sam ispod daha, pokušavajući da uravnotežim disanje.

"Taman na vreme"-rekao je Damir, potapšavši me po leđima.

"Damire, ako mi se ikad išta desi, obećaj mi da ćeš reći mojoj mami da je volim."

"Zašto mi to govoriš?"-pitao me zbunjeno

"Samo tako."-rekao sam kratko, a onda je ušao trener i svi smo utihnuli

            ~Jovana~

"Curice, pokreni se."-gurkala me je ogorčena žena sa dugim bordim noktima.

"Hajde, hajde. Žena te čeka ceo dan a ti se tako vučeš!"-oglasio se njen iritantni, piskavi glas.

"Aman dete, kreni više!" -rekla je gurnuvši me, nakon čega sam pala na kolena. Ustala sam spremna da je opsujem, i popljujem, ali me svetlost opekla po očima.

"Zdravo!"- rekla je mlađa žena, otvoriši vrata iza kojih je dopirala jaka svetlost, čije je uzbuđenje bilo jezivo. Delovala je previše uzbudjeno. Ili je nadrogirana, ili retardirana, ili glumi jer je psihopata. U svakom slučaju loš ishod po mene.

"Uzmite je, sve je potpisano, samo je sklonite od mene."-rekla je veštica i otišla a ova žena me uvukla za ruku.

"Slušaj me sad dobro, ovde slušaš mene, i nikoga više. Ako ne uradiš šta ti kažem, dobiješ batine. Ako uradiš šta ti kažem, ne dobiješ batine. Jasno?"‚- klimnula sam glavom suzdržavajući se da ne prevrnem očima.

Pa ako ovo neće biti pakao, ja ne znam....