Znaš, sad nakon što smo ''završili'' razmišljam kako bi bilo da smo nastavili? Kako bi bilo kada bi nastavio da mi šalješ one najdivnije poruke zbog kojih ne skidam osmeh sa lica danima? Ili one divne slike zbog kojih mogu da plačem satima? Jel bi ti dosadilo posle nekog vremena? Jel bi ti dosadilo da voliš nekoga bezuslovno i večno? Kao što su ti dosadile druge, jel bi ti ja dosadila? Jel bi ti dosadio moj osmeh koji voliš toliko? Jel bi ti dosadio moj pogled kada te gledam zaljubljeno i govorim ti da si moj i da si najlepši? A šta bi bilo kad bi bio tu? Pored mene, sad? Jel bi smo ležali zagrljeni ili svako na svom kraju sobe? Jel ponos treba da pobedi? Jel treba ova naša ''ljubav'' da prođe? Jel trebaju poruke biti zaboravljene? Jel trebaš TI biti zaboravljen? MI? Ne dragi, ti nikada nećeš biti zaboravljen. Svaka reč koju si izgovorio, svaki osmeh mi namamio, svaku suzu iz duše izneo, biće uspomena, u nadi da ću jednog dana iste te reči moći čuti na mom uvetu, kroz hladan šapat i isti taj osmeh deliti sa tobom, dok mi suza niz lice klizi od sreće. Volela bih da ti sve ovo u 4 oka mogu reći, dok ti rukom milujem obraze i prstima prolazim kroz kosu, ali svi ti kilometri što nas dele i sva ta ljubomora što nas razdvaja, sve to spreči u trenutku. Znaš, ponekad mi bude teško, kada uveče trebam da zaspim i drugom kažem da ga volim, iako nije isto, kao kad sam tebi to govorila, jer je to naše ''volim te'' bilo iskreno. :)
