I don't know why,and I don't know what but it's here.It came to me.Tonight.Odjednom me obuzima panika i suze same kreću.Sećam se svega.Dugih šetnji do kasno u noć,držanja za ruke,sedenja na našem mestu za koje niko nije znao i ne razmišljanja ni o čemu dok sam sa tobom.Bila sam srećna i ništa me nije moglo povrediti.Sada,i najmanji hitac u moje srce boli kao živa rana.Ništa nije i neće biti isto od kada si otišao.Utučena sam,po ceo dan sedim u kući,a uveče odem na naše mesto,misleći,možda je došao,možda ovo ipak nije kraj.A onda se razočaram jer tamo vidim samo naša imena urezana u klupu.Onda sednem i razmišljam...Zaboravim na vreme,na sate,na minute,na hladnoću.Tešim sebe da mi suze kreću zbog te iste hladnoće koja je svuda oko mene,a onda shvatim da ima drugi razlog mojih suza.A to si uvek bio ti.I sada si.I bićeš.Govorili su mi da će biti lako zaboraviti tebe i taj kratki period mog života,a ništa od toga nije bilo istina.Još uvek si tu,iako nisi kraj mene,kao pre.Nadala sam se dugo da to neće biti kraj,da ćeš me i dalje zvati tvojom,da ćeš se blamirati zbog mene,da ćemo zaplesati na ćošku ulica dok komšinica viri kroz prozor,da ćeš me poljubiti pred svima i na moj rođendan me pozvati da izađem,a ispred bi me čekao ti,jer ti bi bio najbolji poklon koji bih mogla dobiti.Ali shvatila sam da ništa od toga neće biti kada sam ti videla leđa.Tada sam videla da su poslednje reči upućene meni bile ' volim te '.Znala sam da si morao da ideš tamo daleko,ali nisam znala da kilometri toliko bole.Čekala sam te.Čekam te ja još uvek,ali sada imam osećaj da nećeš više doći.Gledam u tvoj prozor sa trotoara,čekam znak da silaziš,ali umesto tebe,vidim samo mrak.Stan broj 6,na trećem spratu je prazan.Još uvek čekam ispred zgrade,ali ne vidim ništa.Bsš ništa...Ne gubim nadu i nastavljam kroz tamu ne baš hrabrim,ali velikim koracima.Sada želim ponovo onaj momenat kada iskočiš iza auta i zagrliš me najjače na svetu.Više nisam toliko sigurna da ćeš doći.Suze idu niz obraze,a ja ne mogu da ih zaustavim.Počinjem da trčim,ne znam ni sama gde,a noge kao da nisu moje.Utrčavam u kuću i tek tada shvatam da je možda kraj.Počinjem da mislim da me ovo osećanje nikada neće proći...
