Grown up

First chapter

Moj tetak je bio komandant vojske. Jedan od uticajnijih ljudi u državi i moji roditelji su mu rekli da me drži dalje od opasnosti, jer su znali da ću ja htjeti da se borim. No da bih to spriječila, odmah ujutu sam otišla do njegove kancelarije koja se nalazila u zgradi naše jedinice.

Kao obični vojnik, trebala bih navoditi razloge posjete i još mnoga sranje, a pošto sam mu ja rodbina odmah su me pustili unutra.

-Alis? Tako mi je drago da te vidim. –široko se osmijehnuo i sa raširenim rukama mi prišao. Uvijek je bio tako srdačan, da ni ovaj put nije prošlo bez toplog zagrljaja.

-I meni je drago da vidim tebe, no sada sam došla da razgovaram o ozbiljnim stvarima. –htjela sam odmah preći na stvar. Zamahao je glavom, već znajući o čemu ću da pričam. Pokazao mi je na stolicu preko puta njega i ja sam se udobno smjestila. –Moji su te već zvali, zar ne? –ustuknuo je, iako jako dobro zna koliko sam ja direktna. Bilo mi ga je žao jer se nalazio u teškom položaju. Sa jedne strane su bili moji roditelji čije je dijete u opasnosti i htio me zašititi. A sa druge strane sam ja koja želim da me pusti u opasnost. Nije mu bilo lako da odluči, ali ja prvobitno brinem o svojim ciljevima a onda o položaju drugih.

Sebično. Znam.

-Jesam. I znam šta sada želiš, ali shvati i mene i njih. –prevrnula sam očima, shvatajući kako ovo neće biti lako kao što sam mislila.

-A da ti pokušaš mene shvatiti? Želim da me staviš na neku bitnu poziciju. Nije bitno da li ću izlagati svoj život opasnosti jer on nije bitan. –iako je već znao da ja na svijet gledam drugačijim očima, dobila sam začuđeni pogled od njega.

Mene je veoma lako shvatiti. Samo treba da znaš da sve ono što je drugima najbitnije u životu, meni predstavlja glupost. Pod drugima mislim na površne ljude.

-Dobro... Uh. Vidjeću šta mogu učiniti. Ti se vrati pripremama i treninzima, jer već sutra može početi rat. –nervozno je odgovorio, zabijajući glavu u šake. Znam da je ovo rekao samo da prestanem sa pritiskom, ali prije ili kasnije će shvatiti da je bolje da mi da ono što želim jer ja nikada ne odustajem.

Pozdravila sam se sa tetkom i krenula nazad u svoju sobu. Moj trening za danas je bio završen. Ostatak dana je bio predviđen za slobodne aktivnosti, što za mene znači teretana.

Ušla sam u sobu koju sam dijelila sa još dvije djevojke. One su se spremale za izlazak i pravile su se da me ne primijećuju dok su peglale kosu. Prevernula sam očima i uzela svoj dres Real Madrida. U njemu sam se osjećala najusobnije, pa sam u njemu i vježbala. Brzo sam ga navukla na sebe i istrčala vani ne želeći da dijelim vazduh sa tim plavušama.

Čim sam ušla u teretanu osjetila sam nagli i čudni mir u duši. Prvo zato što unutra nije bilo nikoga, a drugo jer sam u teretani mogla da najlakše da razmišljam i da se ispušem. Sva negativna energija bi izašla vani dok treniram.

Prva na redu je bila vreća za udaranje. U glavi sam zamislila osobe koje mrzim i zamišljala sam kako ih udaram sa osmijehom na licu. Prvi među njima je bio dečko koji mi se sviđao 3 godine i samo tako mi slomio srce. Udarala sam vreću koliko god jako sam mogla, pa sam se nakon par minuta umorila. Ponekad zaista znam pretjerati. Iako je on zaslužio mnogo više.

Posle 20-ak minuta udaranja vreće, prešla sam na traku za trčanje. Podesila sam brzinu na 6.5 km/h, jer sam tom brzinom mogla trčati i po nekoliko sati, a da se ne umorim mnogo.

Na mobitlu sam pustila novi album The Scripta da se vrti i počela polako da trčim.

U misli mi je došla slika onog kluba pored i nisam mogla a da ne poželim da sam tamo. No sve ovo radim za moju porodicu, a u tom klubu je previše površnih ljudi koje ja ne mogu da podnesem. Ne mislim za sebe da sam pametna, ali sam barem jedna od onih osoba koje znaju šta žele u životu. Kojima izgled i slične gluposti nije nešto najbitnije u životu.

Baš kada sam pretrčala 3 km u teretanu je ušao crnokosi momak. Iako to često ne radim, odmjerila sam ga od glave do pete i sviđalo mi se ono što vidim. No način na koji je on hodao, širokih i visoko postavljenih ramena, odavao je da je on svjestan svog izgleda i da zbog toga zrači samopouzdanjem.

Mrzim takve dečke. I djevojke. Jer znam da ja nisam lijepa i da nikada ne bih mogla zračiti takvim sampouzdanjem. Ponekad pomislim kako bi bilo da sam lijepa... Da li bi bila kao i ostale djevojke ili bi i dalje bila ovakva?

-Planiraš li sići sa te trake ili do sutra trčati tempom koji moja baba može izdržati? –začula sam bezobrazno pitanje od crnokosog dečka koji je sada stajao pored mene. Isključila sam traku i okrenula se ka njemu. Njegov komentar je svakako bio uobražen i pokazao mi je da sam bila u pravu što se tiče njegovog karaktera.

-Šta se to tebe tiče? –drsko sam ga upitala i podigla obrvu. Blago se nasmijao kao da sam ja nekakvo dijete koje se sa njim svađa. Mrzim kada me ljudi tako gledaju, a ovom dečku svaka traži šamar.

-Pitam jer trčiš kao baba, a meni treba traka za trčanje. –odgovorio je prevrćući očima.

-Prva sam na nju došla. –opet sam mu drsko odgovorila i vratila se na traku za trčanje. Pojačala sam brzinu na maksimalnu, samo da bi mu inatila. Imala sam jako dobru formu i mogla sam trčati koliko god poželim. Bacila sam kratki pogled ispod oka i on je i dalje stajao pored mene. Zatim se blago nasmijao, zamahao glavom i krenuo ka vreći za udaranje. Pobjedonosno sam se nasmijala nastavljajući da trčim. No znala sam da ovo sa njim nije kraj. Znala sam da taj dečko donosi nevolju, ali još nisam mogla ni naslutiti kakvu.

________________________________

Prvi dio za koji ne znam šta bih rekla. Trudiću se da ovo bude knjiga, a ne klasična priča. Pa umjesto dijelova za napaljene tinejdžere očekujte neke važne poruke i mudre misli.

Predložite mi neke dobre glumce. Nije ff, pa može bilo ko.

Comment? Vote?

Love ya all xo