Loši

Tifani

Još samo malo i završavam sa školom za danas. Dok nešto žvrljam po svesci sa slušalicama u ušima devojka koja sedi do mene drmne me po ruci i pokaže prstom na nastavnicu. Nakon što okrenem glavu ka njoj i upitno je pogledam ona mi koliko sam razumela pokaže da skinem slušalice. Pogledam na sat koji mi pokazuje da za 10 minuta zvoni za kraj časa. Dovoljno da napravim haos. Sporo izvadim jednu a zatim i drugu slušalicu iz ušiju i stavim ih na sto.

"Kakvo je to ponašanje?" Upita me odvratnim tonom.
"Kakvo ponašanje?" Vreme je za zabavu. Ovo je jedina stvar koja me zabavlja s obzirom na to koliko mi je sam život depresivan i odvratan.
Pogleda me odvratno pa kaže:"Nemoj da mi odgovaraš!" Zanima me da li se ova žena drogira ili je prirodno luda... "Sada ste me pitali kakvo je to ponašanja. Koliko znam to je upitna rečenica na koju ste verovatno očekivali odgovor."kažem zabavljeno. Izvadim slušalice iz telefona i nakon što pojačam zvuk do kraja pustim muziku. Ludački trep,ljubav za ceo život.
Nastavnica nervozno lupi šakom o sto:"Kod direktorke! Odmah!"koliko viče..."Oop op,malo tiše,boli me glava. Idi na livadu pa se deri koliko hoćeš." Kažem onako smireno. "Bezobraznice,sram te bilo,da si odmah izašla napolje i od sada se ne pojavljuj na mojim časovima!"Koliko volim da je nerviram. Kao da mi treba bilo šta od ovoga u životu,kamoli hemija.
"Odoh ja sada kod moje drugarice direktorke,da vidim da li će se njoj svideti moja muzika pošto se vama očigledno ne svidja." Ustanem,pokupim stvari i sa osmehom mahnem odeljenju koje se sve vreme smeje. "Adios društvo" mahnem i izadjem. Naravno da neću ići kod Sanje. A i da odem ne može žena da uradi ništa. Navikla je,jadna. Moram priznati da je fina ženica. Od kad sam je uhvatila da se ševi sa nastavnikom istorije na stolu u kancelariji mogu i da srušim školu,žena će ćutati. Zato-živela sloboda.
Ne želim da idem kući i rizikujem da se svadjam sa ocem. Ne,ne. To mi nije otac. To je samo čovek koga sem posla ništa ne zanima pa mi je to kao da i nemam oca. Kada se sretnemo u kući-kao da se ne poznajemo. Takav otac mi ne treba. A majka. Ni majku nemam... majka ne može da mi bude osoba koja je svake noći sa drugim muškarcem i oči joj ne vidim jednom u pet meseci. Moj otac na to ne obraća pažnju,ne zanima ga. Nije mi jasno kako može tako...To nisu roditelji. A i ne trebaju mi.
Misle da su bogati jer imaju para i misle da je novac ono što ljude čini bogatima a nisu svesni koliko greše.
To je moja priča,ali sažaljenje mi ne treba. Ne volim sa sa ljudima delim svoju priču jer se svi sažale.Ne treba mi to.
Idem u svoje tajno skrovište,tako ja to volim da nazovem. To je naša takozvana "vikendica" koju su mi "roditelji" kupili za 7. rodjenda,tada smo bili srećna porodica. Mnogo se stvari promenilo pa je sve to nestalo. Od svoje 15 godine svaki dan idem tamo jer su svi na tu vikendicu zaboravili. Tamo mogu da budem sama i niko ne zna gde sam.
To je moja priča koju iz dana u dan nastavljam,i ne znam da li će kraj ove priče biti srećan ili tragičan.

-------------------
I evo prvog dela moje nove priče. Ako vam se svidja ostavite vote. 🌹☺️