Loši

Part 2

Jako mi je dosadno pa sam telefon povezala sa zvučnicima i pustila glasnu muziku u mom skrovištu oko kojeg nema kuća. To je ono što volim,imam svoj mir.
Pozvaću Andreu da večeras idemo u neki klub,nadam se da je slobodna.
Isključim muziku i okrenem dobro poznati broj.
"Alo kurvo,sad si me se setila." Moja bolesna drugarica se javi na telefon.
"Alo bre mala,idemo večeras u neki klub,dobra muzika,piće,ovo ono aa?" Uz smeh se našalim sa njom.
"Može,oko 9 aa?" Pita.
"Važi,dodji kod mene da se spremimo."
Nakon što potvrdi svoj dolazak prekinem vezu i opet pustim muziku. Andrea je jedina osoba u mom životu kojoj stvarno mogu da verujem. Osoba koja me razume i može da me oraspoloži u svakom trenutku. Družimo se od naše pete godine. Ima divne roditelje koji se prema meni ponašaju kao da sam njihovo dete i iskreno volim ih više nego svoje roditelje.
Dugo sam već ovde pa odlučim da krenem kući jer je 4 sata. Imam vremena da se okupam i osušim kosu dok Andrea ne dodje. Pokupim sve stvari i izadjem iz kuće i zaključam vrata. Malo dalje na putu vidim parkiran crni auto i automatski mi bude čudno jer znam da u okolini ove kuće nema ni kučeta ni mačeta.
Mah,koga briga? Sigurno je neko u prolazu pa je stao tu. Odlučim da se ne obazirem na auto jer je sigurno neko u prolazu pa samo prodjem i krenem na suprotnu stranu od koje je auto parkiran,to jest ka kući. U autu nikoga nema što mi iskreno bude još čudnije. Učinilo mi se da neko sedi na zadnjem sedištu ili možda samo previše gledam horore. Stavim slušalice u uši i pustim muziku da skrenem misli sa čudnog automobila.
Kako hodam pustom ulicom imam osećaj da me neko sve vreme prati. Okrenem se i pošto nisam daleko od mesta na kom je auto bio parkiran samo pre par minuta mogu da vidim da više nije tamo i da iza mene nema nikoga. Okej.
I dalje ne obraćam pažnju jer mi ne bi smetalo da me neko otme,ubije i da niko ne zna šta mi je. Nije kao da bi se neko zapitao da li sam živa... nisam tip koji se plaši tih stvari ili koji se plaši da umre. Šta više,radujem se jer smisao u mom životu ne postoji. Moj život nema neku poentu,najiskrenije kažem.
Kako god,sigurno me niko neće kindapovati i držati zatočenu u nekoj tamnici bez vode i hrane. Au,koji scenario imam u glavi. Ponosna sam na sebe. Ali i dalje imam isti osećaj koji je bio prisutan pre par godina. Neko me posmatra,sigurna sam. Pre par godina desilo se nešto što je moj život uništilo,dozvolilo da ne verujem ljudima,omogućilo ovoliku dozu nezainteresovanosti za sve . Postala sam hladna.Previše sam verovala tadašnjem dečku i sve u mom životu je bilo šareno i lepo. Roditelji su mi bili divni,imala sam puno prijatelja,svi su me voleli i ja sam volela sve i mislila sam da će tako biti zauvek. Sada je sve crno.
Kako god,ne želim da se vraćam u prošlost,to ostaje tamo.
Čini mi se da iza sebe čujem korake i nakon što nečija senka padne ispred mene sigurna sam u to. Verovatno je neki prolaznik pošto sam prošla onaj pusti deo i ušla u ulicu gde ima dosta kuća. Žena obučena u crno brzim hodom prodje pored mene i onda budem sigurna da iza mene nema više nikoga. Nakon par minuta hoda stignem kući i ne trudim se da pogledam u dnevni pa produžim u svoju sobu. Udjem u kupatilo koje je u sklopu sa sobom što mi dodatno olakšava sve jer bih onda morala da izlazim iz sobe. Skinem sve sa sebe i udjem u kadu koja se prethodnih par sekundi punila.
•••••••
Čekam Andreu da dodje i gledam šta da obučem. Iako imam previše stvari ne znam šta da obučem. Kad Andrea dodje videću šta je ona odabrala.
I taman kada pomislim na nju vrata se otvaraju a ona stoji na njima i gleda me u šoku.
"Debilu! Još se nisi sredila?!" Pita nimalo tiho.
"Jebiga,ne znam šta da obučem... šta ćeš ti?"
Ona iz torbe izvadi belu suknju,kratak top i neki čudni crni sako. "Zanimljivo." Kažem i izvadim kratku crnu lakovanu suknju uz koju ide nešto što je poput neke mreže a ispod toga obučem nešto poput topa.

Andrea je već našminkana tako da moram da požurim. Sada je osam sati. Sednem za sto sa šminkom i počnem da se šminkam. Stavim malo pudera,bronzer,hajlajter,sredim obrve,nanesem neku sivkastu senku i izvučem ajlajner,maskara, i za kraj mat karmin bordo boje koji upotpuni moj izgled.
Dok sam se šminkala prebrzo mi je prošlo vreme tako da je već bilo dvadeset do devet.
Obujem crne štikle koje su mi najudobnije da bih mogla da igram i uzmem providnu torbicu koja mi se jako svidja i ovo je prvi put da ću je negde nositi jer sam je pre par dana kupila.
"Idemo?" Andrea kao da tek sada shvati da postojim. "Jel sve okej?" Izgleda zabrinuto.
"Da,da sve je super. Idemo." Nešto mi govori da me laže ali polako,ne može ona da krije ništa od mene.
Izadjemo iz sobe a zatim i iz kuće pa zaključam vrata i ključ ubacim u torbicu. Andrea je sve vreme tiha. Udjemo u auto i krenemo ka klubu. Inače Andrea voži jer ja još nemam vozačku...sranje.
Nakon par minuta vožnje stignemo u taj klub. Kako otvorim vrata snažan miris alkohola pomešan sa milion parfema udje u moje nosnice i znam da sada žurka počinje.
Sednemo za šank i nakon par sekundi zgodan konobar nam sa osmehom pridje. "Šta dame večeras piju?" Okej,vidi se da je ovaj neki šmeker koji misli da može da ima svaku. "Ja ću viski." Dečko me u čudu pogleda. "Šta?" Pitam ga jer već počinje da me nervira.
"Ništa samo,ti si prva devojka koja je ovde tražila viski,ali bukvalno." Eh,nisu svi kao ja... "Aaa dobro,malo me je začudila takva reakcija. Sada mi je jsano."
"Ja ću vodku." Andrea kaže dok i dalje gleda h telefon a onaj lik mi pruži čašu sa viskijem.
"Hvala." Kratko odgovorim i svoj pogled premestim na Andreu.
"Hoćeš mi reći šta se dogadja?" Pitam već pomalo iznervirano jer smo došle ovde da se zabavimo a ona sedi i gleda u telefon.
"Ništa važno,opušteno."kaže i ugasi telefon pa ga spusti na šank.
Osećam da me nečiji pogled prži pa se okrenem a moj pogled se susretne sa najcrnjim očima koje sam do sada videla. Dečko koji sedi u separeu preko puta šanka gleda u mene i kao da mi pogledom kida kožu. Skrenem pogled i zatražim još jedan viski pošto sam onaj popila. I dalje isti osećaj. Ne volim kada neko ne skida pogled sa mene. Osećam se neprijatno.
Pošto mi dosadi da sedim za šankom i budem izložena onom ledenom pogledu ustanem da igram uz dobru muziku. Povučem Andreu za sobom ali ona ne želi da ustane pa ja sama odšetam do malog podijuma gde mnogo njih pleše. Volim da igram,to me opušta ali jedina stvar zbog koje sada ne mogu da se opustim jeste dečko iz separea koji prati svaki moj pokret.
                                    •••••••••••
Nakon dva sata igranja i Bog zna koliko ispijenih pića počnem da osećam mučninu i vrtoglavicu. Sednem za šank i onda shvatim da Andree nema. Pošaljem joj poruku pošto nema svrhe da je zovem. Uzmem još jedno piće a onda na stolicu do mene seda neki dečko u crnoj košulji i crnim farmerkama. Okrenem glavu kao njemu i tek onda shvatim da je to dečko iz separea. Brzo okrenem glavu ali kasno,on se veći okrene ka meni. Pramen koji divlja već duže vreme sklonim prstima iza uveta. Jako mi je toplo. Rukama se hladim a dečko koji sedi do mene se nasmeje.
"Nešto je smešno?"
"Ne,samo si jako zanimljiva."
"Kako god,to je razlog da me celo veče gledaš? Jako je neprijatno."
"Da,to je razlog."
Krenem da ustanem ali osetim tako jaku vrtoglavicu i za par trenutaka sve bude crno.
                              •••••••••

Zraci sunca i cvrkut ptica me bude u divnom dvorcu...
Ma koga ja zajebavam? Budi me hladnoća i prejak bol u glavi.
Ležim na nekom krevetu i ne znam gde se nalazim. Pokrivena sam pretankim čaršafom i zato mi je hladno. Ne sećam se šta se dogodilo nakon što sam pričala sa onim dečkom i ustala sa stolice. Izgleda da sam pala u nesvest posle toga. Gde sam ja uopšte? I dalje sam u svojoj odeći. Krenem da ustanem i kao da me neko preduhitri,čuje se otključavanje vrata. Zašto me je neko zaključao? Ne kontam ni gde sam ni ništa. Vrata se otvore i moje oči se rašire od šoka. Dečko iz separea stoji ispred mene sa ozbiljnim izrazom lica.
"Šta ja radim ovde?" Pitam nervozno.
"Od sada si ovde,dok tvoji roditelji ne počnu da te traže. A kada te budu našli uz moju pomoć"zastane na sekundu i nastavi "puff. Više ih neće biti." Molim?! Nije kao da će mi smetati ali opet...
"Da li ti misliš da će oni krenuti da me traže? Ako si to pomislio varaš se..."
"Začepi. Ostaćeš ovde i kraj. Bolje ti je da se lepo ponašaš da ne bi bila kažnjena."
"Nećeš ti da mi kažeš šta ću da radim!"

Pridje i lupi mi takav šamar da mi se glava okrene da drugu stranu.
"Malena,rekao sam ti. Budi dobra i sve će biti okej." Kaže i smireno izadje i nakon toga opet se čuje zaključavanje vrata. Bolesnik. Ali pobeći ću ja pa makar se vratila kod roditelja.