Kao devojčica Lajla je bila sve samo ne obična. U grupi od desetak dečaka mogao si videti njenu čupavu glavicu kako se ističe. Dečacima to nije smetalo, uvek su je smatrali sebi ravnopravnom, igrali sa njom fudbala i klikera. Ne retko su želeli da baš ona bude u njihovoj ekipi jer su znali da im je tada veća mogućnost za pobedu. To je opet s druge strane značilo da je devojčice ne podržavaju u tome i večito izostavljaju iz svog društva. No, jedan od njih je za nju bio poseban, crnokosi Adin. On je znao sve o njoj, njena iskrena maštanja, čežnje, snove, bio je njen najbolji prijatelj i uvek ju je štitio. Nisu živeli blizu, pa su se posle škole iskradali kako bi se sastali u parku i maštali o svojoj budućnosti. Lajla je u parku otkrila Adinu svoje najveće slabosti - ruže i pisanje i rekla da će kada poraste postati ili pisac ili botaničar, naravno i on će biti negde pored nje sa svojom ambulantom, jer je znala da on voli medicinu više od svega.
Lajla je imala velike planove, želela je da obiđe svet posle svog školovanja, i možda se preseli u neki veći grad, jer je ovo predgrađe postalo tesno za nju. On je iako mali, znao da je za to potrebno mnogo odricanja čak i samoće, ali je ipak podržavao i podsticao da mašta, jer je njegov otac uvek govorio da je mašta zdrava za naše srce i misli.
Tu, sedeći na klupi, su obećali da će zauvek biti najbolji prijatelji i da će uvek naći vremena da obiđu park i nadoknade sve ono što su propustili, čak iako im se putevi raziđu.
***
Meseci su prolazili, a Lajla je izrastala u pravu lepoticu. Dečaci su to primećivali, Adin takođe. Nije dozvoljavao da neko bilo šta kaže za nju, pa se tukao sa svima koji bi joj uputili bilo kakve komentare. To nije dugo potrajalo, jer su saopštili Lajli da je ne žele u svom društvu bez logičnog objašnjenja. Nisu želeli da svoje prijateljstvo dovode na iskušenje, a i svima je bilo jasno da je Adin zaljubljen u nju. Svima osim njemu i Lajli.
Tog je dana nebo bilo sivo, oblaci prekrili sunce, a kiša pretila da će svaki čas pasti, kao da je nebo osećalo Lajlinu bol. Ona je tog dana pobegla iz škole, nije marila ni za vreme, niti za školu, samo je želela da zna zbog čega nije vredna njihovog društva. Nedugo zatim našla se u parku, u njihovom parku i oslobodila svu tugu koja ju je pritiskala. Kada je Adin shvatio da je nema u školi znao je gde će je naći, sa ubeđenjem da će ona imati razumevanja za njegov postupak.
Našao je na njihovo klupi, sedela je spuštene glave, tiho jecajući. Seo je do nje bez reči i povukao je u svoj zagrljaj..
-Možeš zaliti svoje ruže tim suzama, nisi ih trebala ovde prosipati.
To joj je izmamilo osmeh:
-Moje ruže me nikada nisu izdale, pa ne zaslužuju videti moje suze. Znam ja da sam devojčica i da se ovo moglo desiti, ali se nisam nadala još uvek. Trebalo je da me pripreme na ovako nešto. Reci mi Adine koji je zapravo razlog? Još juče im nisam bila problem, - pogledala ga je suznih očiju, a on je ćutao. Kako da joj kaže da je on razlog njene tuge?
-Ti nešto znaš, reci mi! Oni su tvoji drugari, zar ti nisu rekli ništa? - povikala je
-Otkud ću ja znati? Znaš da sam ja uvek na tvojoj strani, - branio se Adin
-Pa šta je onda? Možda mogu nešto napraviti da me prime nazad? Da, to je rešenje. Moraš mi pomoći.
-Luda devojko, ne žele da se druže s tobom jer im se dopadaš! Kako ne možeš to da shvatiš??
-Ja... molim? Kome bih se ja dopadala? Oni su moji prijatelji, ja njih ne gledam na taj način!
-Ti ne, ali odrastamo Lajla, a neke se stvari menjaju.
