Žena, majka, kraljica

Razvedena

Razvedena

Da, ja sam razvedena žena. Prva pretpostavka je da je problem u meni. A i zašto ljudi ne bi to pomislili? Imam četrdeset godina i te godine su i te kako vidljive na meni. Lice mi nije više čisto kao nekad. Sada je prošarano borama. Kosa mi izgleda kao da je materijal za metle, svaka dlaka vodi svoju politiku, i zato većinu dana provodi ispod šnale koja je jedva drži.

Dalje, oko struka imam maleni pojas za spasavanje, za slučaj da mi zatreba ako se nađem na otvorenom moru, sačinjen od dugogodišnjeg unošenja najfinijih testa, kolača i torti u moj stomak. Ne žalim, jedem bogovski, pa jednom se živi. I da, ne zovem više svoje salo pojas za spasavanje, to je postao učestali termin, pa sam zato mu dala ime Kasandra. Em zvuči lepo, em je glumica koja je glumila Kasandru bila lepa. Da, toliko sam stara.

Vozim povremeno bicikl, doduše sobni i to isključivo kad se prejedem pa me grize savest. Inače mi služi za odlaganje garderobe koju planiram da peglam u nedelju. Jednu od nadolazećih. Eh, ti nadolazeći dani... Na dijeti sam od svakog ponedeljka, samo što taj ponedeljak nikako da dođe.

Sise su mi priča za sebe. Ne znam da li su dobile viseći oblik od moje dece dok su bili mali i sisali, ili od dudlanja i drljanja mog bivšeg supruga, mrtva trka. Mada kada se preračunam, oni su sisali po šest meseci, a moj suprug, bogami skoro dvadeset godina ako računamo vezu i brak. Dakle on je kriv za moje viseće sise. Nisu mnogo viseće jer su male, ali da vise, vise. Ništa bez grudnjaka koji ih podiže pa izgledaju koliko-toliko normalno. Ali rešila sam da ih sredim, to mi je želja već deset godina i bogami uradiću to. Neću peticu, ali lepa trojkica može. Samo da ne moram više da ih podižem dok se tuširam.

Noge mi nisu loše. Bokovi su malo razmrdani posle dva porođaja i zadnjica uvećana, ali kad se utegnem može da prođe. Nije bitno što onda ne mogu da dišem, važno je da me stegnu.

Volela bih reći kako nosim štikle i to sa visokom petom, zatim one seksi suknje i poslovne košulje, ali nije tako. Kad neko radi u Maksiju kao ja, nosi samo patike, eventualno klompe i udobnu garderobu. I naravno uniformu Maksija. Da nosim štikle osam sati dnevno ne bih osećala noge a bogami ni prste. A o trčanju da i ne govorim. Svi nekud žure i zamisli mene kako trčim u štiklama od nekog rafa da otvorim kasu koja se nalazi skroz napred, ne ide.

Volela bih reći i da umem da se našminkam. Umela sam nekad, sa dvadeset godina, ali nakon prvog porođaja bila sam presrećna ako bih uhvatila malo slobodnog vremena da se istuširam. Mogla sam da se šminkam kada je moj sin Petar napunio tri godine, ali onda je na svet došla i moja ćerka Jelena. Dok sam se okrenula, već sam čekala red za kupatilo. Šminka je za mene bila luksuz. Ali ... Imam tu neki sjaj za usne, senke za oči koje su se raspale, nekoliko karmina od pre Isusa Hrista i maskare koje mi moja ćerka naručuje iz Oriflejma ili Avona obično za Osmi mart ili neki moj rođendan.

Dakle, ja sam jedna obična žena, koja radi običan posao i koja voli svoju decu. Oni su sad na fakultetu, a kako to obično biva kada se deca presele u veći grad, nemaju vremena za roditelje, moraju da uče, zabavljaju se ... ne ljutim se, postaju svoji ljudi.

Naravno kad deca odu svi kažu da se supružnici ponovo zbližavaju, e pa cvrc. Ja sam dobila dug govor i zahtev za razvod braka. Dok sam ja izigravala kuvaricu, čistačicu, servirku, šofera, moj suprug je prolazio kroz krizu sredniih godina a ta kriza je bila mlađa od mene petnaest godina, lepša, zgodnija i uskraćena za moje iskustvo.

Ruku na srce nisam bila baš šokirana. Primeti žena promene na mužu sa kojim svako veče deli krevet. Nije se sređivao za mene, nije kasno dolazio kući zbog mene, nije krio telefon i brisao poruke zbog mene ... ali pretpostavljam da sam sve to gurala u stranu. Dvoje dece, godine iza nas, zajednički život, ljubav ... čovek bi pomislio da je bezbedan, ali brak održava dvoje ljudi, supružnici i niko više. A mi naš očigledno nismo uspeli održati.

Da li sam bila ljuta zbog krize zvane Jovana? Jesam. Moj bivši suprug Dragan je advokat, ima sopstvenu kancelariju i lepo smo živeli. Nisam morala da radim, i iskreno, bilo mi je lepo. Ali kad je došla Jovana, koja je malo starija od našeg sina, bilo mi je jasno da to nije zbog ljubavi jer Dragan nije bio u najboljim godinama. Ima on onaj pivski stomak, podbradak, retku kosu, a vatrometa među nama u krevetu nije bilo odavno. Mislim ... poseksali bismo se tu i tamo, ali to je bilo ono čisto radi reda. Dakle, pretpostavljam da Jovana mora većinu toga sama da radi. Mlada je, može da radi čučnjeve na njemu.

Borila bih se ja za svoj brak, čak i pored krize zvane Jovana. Navikli smo jedno na drugo, ali Dragan nije želeo da se borim i digla sam ruke. Doduše, pomoglo je i to što je ostavio našu kuću deci i meni, i što je nastavio da plaća sve troškove i fakultet za decu.

Deca su bila besna na njega i mislim da su još uvek, ali nakon godinu dana svi možemo bez svađe biti u jednoj prostoriji. Ta godina je bila teška. Ta prva paklena godina. Najveći problem je bio objasniti porodici, rodbini i prijateljima kako smo se mogli, dođavola, razvesti nakod dvadeset godina braka? Želela sam da budem fina, ali bilo je teško. Zato sam okrivila bivšeg muža i njegovu krizu srednjih godina, što je u suštini i istina. Nakon toga je krenuo onaj neizbežni val sažaljenja prema meni i to je bilo ono najteže, ono najnapornije.

Da bih maknula sebe iz svog života, zaposlila sam se. Maksi nije bio moj prvi izbor, ali i to je posao. Zakazala sam operaciju korekcije sisa i na taj način rešila da častim sebe novcem mog bivšeg supruga. Naručila sam kozmetiku i tonu šminke, krenula u teretanu.

Kako sam, bez obrzira na sve, nastavila da radim u Maksiju, počela sam da se šminkam. Ne puno, ali čisto da vidim kako izgledam sa šminkom. Tada sam shvatila da ipak imam vremena za frizera. Na operaciju idem sledeće nedelje, a što se tiče teretane pa ... žali Bože onih dve hiljade dinara za člansku kartu. Dobar je meni i moj sobni bicikl za odlaganje garderobe.