Žena, majka, kraljica

Razvedena

Da, ja sam razvedena žena. Naravno odmah se pretpostavlja da je problem u meni, a i zašto ljudi ne bi to pomislili? Imam četrdeset godina a te godine su i te kako vidljive na meni. Lice mi nije više čisto kao nekad sada je prošarano borama, moja kosa izgleda kao da je materijal za metle, svaka dlaka vodi svoju politiku i zato većinu dana provodi ispod moje šnale koja je jedva drži.

Naravno oko struka imam maleni pojas za spasavanje za slučaj da mi zatreba ako se nađem na otvorenom moru a sačinjen je od dugogodišnjeg unošenja najfinijih testa, kolača i torti u moj stomak, ne žalim, jedem bogovski, pa jednom se živi. I da, ne zovem više svoje salo pojas za spašavanje to je postao učestali termin zato sam mu dala ime Kasandra, em zvuči lepo em je glumica koja je glumila Kasandru bila lepa, da toliko sam stara.

Vozim povremeno bicikl, doduše sobni i to isključivo kad se prejedem pa me grize savest a inače mi služi za odlaganje garderobe koju planiram da peglam u nedelju, jednu od nadolazećih. Eh, ti nadolazeći dani, na dijeti sam od svakog ponedeljka samo što taj ponedeljak nikako da dođe.

Moje sise su priča za sebe. Ne znam da li su dobile viseći oblik zbog moje dece dok su bili mali i sisali ili od dudlanja i mesenja mog bivšeg supruga, to je mrtva trka. Mada kada se preračunam oni su sisali po šest meseci a moj suprug bogami skoro dvadeset godina ako računamo vezu i brak, dakle on je kriv za moje viseće sise. Nisu mnogo viseće jer su male ali da vise vise, ništa bez grudnjaka koji ih podiže pa izgledaju koliko-toliko normalno ali rešila sam da ih sredim, to mi je želja već deset godina i bogami uradiću to. Neću peticu ali lepa trojkica može, samo da ih ne podižem dok se tuširam.

Noge mi nislu loše, bokovi razmrdani posle dva porođaja i zadnjica uvećana ali kad se utegnem može da prođe, nije bitno što ne dišem važno je da sam utegnuta.

Volela bih reći kako nosim štikle i to sa visokom petom, zatim one seksi suknje i poslovne košulje ali nije tako, kad neko radi u Maksiju kao ja, nosi samo patike, eventualno klompe i udobnu garderobu, naravno i uniformu Maksija. Da nosim štikle osam sati dnevno ne bih osećala noge a bogami ni prste a o trčanju da i ne govorim. Svi nekud žure i zamisli mene kako trčim u štiklama od nekog rafa da otvorim kasu koja se nalazi skroz napred, ne ide.

Volela bih reći i da umem da se šminkam. Umela sam nekad, sa dvadeset godina ali nakon prvog porođaja bila sam presrećna ako bih uhvatila malo slobodnog vremena da se istuširam. Mogla sam da se šminkam kada je moj sin Petar napunio tri godine ali onda je na svet došla i moja ćerka Jelena, dok sam se okrenula već sam čekala red za kupatilo, šminka je za mene bila luksuz. Ali . . . imam tu neki sjaj za usne, senke za oči koje su se raspale, nekoliko karmina od pre Isus Hrista i maskare koje mi moja ćerka naručuje iz Oriflajma ili Avona obično za Osmi mart ili neki moj rođendan.

Dakle ja sam obična žena koja radi običan posao i koja voli svoju decu. Naravno oni su sad na fakultetu a kako to obično biva kada se deca presele u veći grad, nemaju vremena za roditelje, moraju da uče, zabavljaju se . . . ne ljutim se, postaju svoji ljudi. Deci daš krila i pustiš ih da slobodno lete.

Naravno kad deca odu svi kažu da se supružnici ponovo zbližavaju, e pa cvrc. Ja sam dobila dug govor i zahtev za razvod braka. Dok sam ja izigravala kuvaricu, čistačicu, servirku, šofera, moj suprug je prolazio kroz krizu sredniih godina a ta kriza je bila mlađa od mene petnaest godina, lepša, zgodnija i uskraćena za moje iskustvo.

Ruku na srce nisam bila baš šokirana. Primeti žena promene na mužu sa kojim svako veče deli krevet. Nije se sređivao za mene, nije kasno dolazio kući zbog mene, nije krio telefon i brisao poruke zbog mene . . . ali pretpostavljam da sam sve to gurala u stranu. Dvoje dece, godine iza nas, zajednički život, ljubav . . . čovek bi pomislio da je bezbedan ali brak drži samo dvoje ljudi, supružnici i ništa više a mi naš očigledno nismo držali.