My fault

1. poglavlje

Znate, kada ste tinejdžer, uvijek mislite da ste nešto posebno. Da baš vi imate neki poremećaj u glavi koji isto tako pokušavate prikriti. Ja, osjećala sam se posebno, moj mozak, on nije bio jednostavan. I to sam znala samo ja. Imala sam ja prijateljice, zapravo najviše četiri prijateljice. Ali to je za mene bilo mnogo. Cijelog svog života sam bila bez prijatelja. Bilo kakvih. Imala sam jednu prijateljicu i njenog brata koji mi je zapravo bio jedini prijatelj. I dalje je tako. Ja nemam kome da pričam šta se to nalazi u mojoj glavi. Vjerovatno ne bi znala ni kako da ispričam; vjerovatno i ne bi ispričala.

Stalno sam gledala filmove o otimicama koje završe sretno. Žrtva se zaljubljuje u agresora/otimača koji je dominantan, dok se žrtva, djevojka, njega plaši i na neki način mu se pokorava.

Uvijek su mi se sviđali dečki koji su bili oštrijeg lica i stava. Koji su, ono što su željeli, uvijek i dobijali.

Sve do danas.

*flashback*
Neću da vas lažem. Namjerno sam krenula ovim putem. Ovo je najmračnija ulica kojom sam mogla poći. Samoj sebi nisam htjela priznati da ja to želim. Prikrivala sam to rečenicom "ovo mi je kraći put do kuće, zato". Ne, nije to bilo to. Ja sam htjela. Tražila sam. Tražila sam da me neko kidnapuje. Ja sam tražila.

Možete reći da sam luda. Ali moj mozak je meni dao drugačije signale. Kao da me neko tjerao. Znala sam da nije dobro, znala sam da ne trebam to radit. I jesam. Uradila sam. Jedan, veći dio mozga mi je naređivao.
Bojala sam se kao nikada u životu. Umirala sam. Stomak mi se grčio znajući da imam velike šanse da me neko kidnapuje. Nas grad nije bio poznat po tome. Mislila sam da policija to zataškava. Ubjeđena sam
 u to.

Dok sam hodala mračnim dijelom grada do kuće, otimao mi se po koji osmijeh sa lica. Nadala sam se da će neko doći i staviti mi maramicu preko usta. Osjećala sam leptiriće u stomaku. Ovo pokušavam od svoje 14 godine. Sada mi je 16. Opsesija je stvarna. Iako sam uložila sve svoje nade u ovaj mrak, znala sam duboko u sebi da nemam šanse. Ovdje kod nas se to nikada nije desilo. Također sam znala da ću se uplašiti. Da ću postati najveća pičkica u tom trenutku ako se desi.

Hodam već tačno 12 minuta. Sigurna sam da umišljam, ali čujem korake. Nisam sigurna odakle dolaze. Ah da, čovjek ide u susret meni. Bio je to muškarac oko 190 centimetara. Mnogo je visok. Širok je, rekla bi nabildan, ne mnogo kao balon,onako, normalno. Ima crne hlače, nike crne patike i crnu duksericu sa kapom preko glave. "Dal je moguće" pomislila sam. Gledaj ovog ko da je na sahranu krenuo. Što više mi se približavao više sam vidjela njegovo lice. Bio je to muškarac oko 25 godina, možda i mlađi. Oštrije crte lica, brada ne prevelika i velike guste obrve. Pomislila sam da bi me on mogao kidnapovati. "Bar nije star i ćelav"- međutim za svakoga sam isto pomislila. Skrenula sam pogled s njega na mobitel, očigledno mi nije bio zanimljv. Upisala sam mamin broj kako bi joj napisala poruku da sam blizu i da se ne brine. Tada sam shvatila da mi je nešto stavljeno na usne. Raširila sam oči. Je li to to? Kidnapovana sam. Mama. Čeka me. Brat me čeka. Obećala sam mu da ćemo imati movie night. Moj otac. Sigurno bi me zezao "zašto kasniš, sljedeći put te neću pustiti u kuću". Suze su okupirale moje oči. Jedna mi je kliznula niz obraz. Shvatila sam da sam čuvala dah sve do tog trenutka. Nisam udahnula onu stvar. Dobro je. Više ne želim ovo. "Bože, pomozi mi,bila sam glupa,nisam znala šta je ovo. Ne želim to više".

"Hajde, samo udahni i opusti se."-šapnuo mi je na uho muškarac za kojeg sam bila sigurna da je to onaj sa kapom.

U tom trenutku mi je kliknulo. Moram pobjeći. Držala sam dah i dalje iako su mi pluća skoro ispala. Počela sam vrtiti nogama i pokusavati se izvući.

Mumljala sam da me pusti ali me svakako nije mogao razumjeti od maramice. Držao me jako čvrsto, imala sam osjećaj da mu je to bilo ništa. Kao da se nisam ni mrdala. Dah mu se ubrzavao kao i meni. Vrtila sam se ali uzalud. Ljudi oko nas nije bilo nažalost. Bio je mrak. Moje vrištanje se nije čulo.

"Ako u roku od pet sekundi ne udahneš to sranje prerezat ću ti grkljan, nije mi problem."-čula sam riječi koje je šaptao. Naježila sam se. Bojala sam se. Šta drugo mi preostaje? Nemam šanse.

Udahnula sam, nisam mogla više držati dah. Svakako bi se onesvjestila od manjka kisika. Sve je postalo crno.

*end of flashback*

Osjetila sam nečije ruke sa druge strane mojih koljena. Čvrsto stisnute. Neko me nosio. Škiljila sam ne otvarajući oči da ne shvati da sam se probudila. Gledala sam ga. Bio je to onaj muškarac sa kapom, to je onaj koji me kidnapovao. Držao me u naručju, bio je lijep. Međutim ne dovoljno da mi skrene pažnju sa straha od njega i sa činjenice da sam bila glupa. Na njegovom licu se ocrtao mali osmijeh. Nisam shvatala o čemu se radi.

"Nemoj buljiti, nepristojno je."-o Bože, shvatio je. Kako sam glupa jebote.

Otvorila sam oči.

"Prije nego što počnem vrištati reci mi ko si ti i zašto me nosiš?"- rekla sam brzo i u jednom dahu. Čula se panika u mom glasu.

"Prije nego sto počneš vrištati sjeti se da sam ja taj koji ima pištolj."-pogledao me a zatim me spustio.

Nespretno sam stala na noge gledajući niz sebe. Zatim sam pogledala njega. O Bože kako je visok. Ja sam 167 visoka. Pogledaj ovog. Plače mi se.

Uhvatio me grubo za nadlakticu prekinuvši moje gledanje i zbunjenost.

"Hej alo, to me boli, pusti me!"-skupila sam svu svoju hrabrost da to kažem.

Stao je ne vukući me više. Polahko se okrenuo gledajući me.
Njegov pogled je ubijao.

"Ne sjećam se da sam ti dao dozvolu da pričaš."-zastala mi je pljuvačka u grlu koju sam progutala.

Ponovo me vukao u neki podrum. Dole ima mnogo prostorija. Vidjela sam neke cure pored nekih vrata koje su stajale ne mrdajući dok smo mi prolazili. Bojale su se. Sigurno da nisu ovdje svojom voljom. Ovaj koji me vukao se okrenuo prema meni.

"Slušaj me sad dobro. Ti, moraš ući u ovu prostoriju sad. Moraš se ponašati pristojno, ni slučajno da si zaplakala ili da si vikala na dečka unutra. Za sve što uradiš, odgovaraš ti lično, što neće biti ugodno ako budeš pravila probleme."- rekao je bezizražajno i hladno dok mi se unosio u facu sa svakom rečenicom.

"Zašto? Ko je unutra? Šta hoće on od mene?"-progovorila sam tiho nadajući se da će mi odgovoriti.

"Ako ti neko nešto kaže, znat ćeš, ja ti neću reći. Sad uđi."-gurnuo me ne dopustajući mi da postavim još neko pitanje.

Pa da. Tako mi i treba. Sama sam ovo tražila.

Eh, ovo je moja prva prica..voljela bi da voteujete i komentarisete da znam da li da nastavljam ili ne 😁

Svaki savjet bi mi dobro dosao. Da li je dovoljno dug nastavak, sta da mijenjam i to..eto 😂❤