Iako se neizmerno ponosim svojim statusom slobodnog umetnika, tj. pisca i to rado ističem kad god ljudi oko mene počnu da se žale na svoje šefove i celodnevno radno vreme, morao sam da priznam samom sebi da sam u problemu. Osim nesumnjive zavisti, koju bi takva izjava izazivala u javnosti, sam status je donosio veoma slabu finansijsku potporu.
Iako sam objavio četiri knjige, a i sa vremena na vreme me zovu što iz nekih novina, što sa televizije da napišem neki red, to se veoma loše odnosi na moj bankovni račun. Isplativije je biti serviser zamrzivača na Arktiku nego biti pisac u zemlji gde su dva od pet stanovnika nepismena, a visoko obrazovanje ima neverovatnih 64% stanovništva.
Sučen sa dilemom da li da tajno pređem u sakupljače sekundarnih sirovina ili da se i dalje bavim samo rečju, sa neizmernom radošću sam pročitao oglas u novinama.
Zbog modernizacije javnog servisa, a u cilju poboljšavnja našeg programa, tražimo kreativne osobe za rad na pisanju scenarija za emisije na državnoj televiziji. Svi kandidati će imati dvomesečni probni rad, četvoro najboljih će biti primljeni u stalni radni odnos.
Pomislio sam da bi ovo mogla biti moja šansa, ipak su državne jasle prava stvar, to vrlo dobro znaju svi koji platu primaju od poreskih obveznika. Plate možda jesu male, ali su redovne, ide radni staž, topli obrok, markica i ko zna koliko tu ima beneficija.
Odmah sam počeo da pišem biografiju i propartno pismo, kada me pogodilo neprijatno saznanje, da nemam vezu. Bilo je smešno i pomisliti da ću dobiti takav posao, samo na osnovu mojih kvalifikacija, pa da sam Andrić to ne bi prošlo. Takve stvari se jednostavno ne dešavaju. Oni koji pričaju drugačije, ili lažu ili prenose urbane mitove.
Prvo dakle, treba naći osobu, koja bi mi mogla pomoći. Počeo sam da prečešljavam svoj imenik. Ali kako su prolazila imena, imao sve manje nade u uspeh. I kada sam već počeo da očajavam, naišao sam na slamku spasa. Mirko, drug iz srednje škole, koga nisam video nekoliko godina. U poslednje vreme ga stalno viđam po raznim političkim emisijima, pošto je postao telal, da ne kažem vikač i glasnogovornik Stranke nacionalnog uspona.
Odmah sam ga pozvao, i kada se nakon nekoliko minuta dosetio ko sam, dogovorili smo se da se nađemo sutra na ručku u nekom restoranu za koji mi je rekao da je blizu Skupštine, pa da može da pobegne sa zasedanja i da odvoji za mene nekih pola sata.Sledećeg dana, pun nade, čekao sam u pomenutom restoranu. To je jedno od onih mesta za koja znam da postoje, ali ne želim da ih posetim, jer bih morao na ulazu da potpišem da se odričem bubrega u njihovu korist.
Mirko je kasnio samo četrdeset i tri minuta. Dok smo razmenjivali uobičajene rečenice za razbijanje leda, konobar je prišao i počeo sam od sebe da donosi, koliko sam shvatio, Mirkovu uobičajenu porudžbinu – meze, teleću čorbu, leskovački voz, šopsku i kupus salatu, pola hleba.
„Ti nećeš ništa? Ja moram malo da prezalogajim, u Skupštini je bila samo piletina u sosu od tartufa, a ne mogu više da jedem onaj njihov biftek, uvek mi ga donesu preprečenog, a ni šato brijan im baš nije neki, Žan u pariškom Ricu ga sprema mnogo bolje", izdeklamovao je punih usta.
„Bio si skoro u Parizu?"
„Ma, da, šta da ti kažem, moramo stalno biti u kontaktu sa dijasporom, oni su nam važno biračko telo, a izbori se bliže, a i troškovi su ogromni, plakati, leci, obilazak Srbije, da te ne gnjavim sad tim stvarima. Nego, kaži mi gde želiš da konkurišeš."
Objasnio sam o čemu je reč, on je sve vreme ozbiljno klimao glavom, mrštio se sa vremena na vreme, da li zbog hrane ili mene, nisam siguran. Kada sam završio, pitao me da li sam njihov član. Odgovorio sam da nisam član ni jedne stranke i da me politika ne zanima, što je verovatno i razlog zašto mi ovako ide.
