Viktorov P.O.V.
Uh, tesko je. Tesko je pomsliti da mozes da ostanes bez voljene osobe tako lako. Kada sam je izgubio, sve je krenulo naopako. Ceo moj zivot, sva moja ocekivanja, nadanja, sva moja sreca. Osim toga izgubio sam sve ljude oko sebe. Svi mene krive za njen odlazak, za njenu smrt. Nisam ni slutio sta moze da se dogodi, trazio sam pomoc. Ali je nisam mogao pronaci, jos vise sam se gubio, sto sam dublje tragao sve je bilo manje nade da cu je naci. Hteo sam da umrem, da odem odavde, tamo gde me niko nece kriviti.Da se opet sretnem sa svojim andjelom koga sam najvise voleo. Poceo sam da odlazim kod Dr Michael u nadi da ce mi pomoci. Vec sam bio dva puta i ne primecujem razliku. Ali dok sam kod nje i dok razgvaramo, ne razmisljam o tragediji. Tada mi je lakse. Mislim da cu poceti cesce da idem kod nje, samo da se ne bih osecao usamljeno. Na ulici deca mi dobacuju da sam cudak, gubitnik, da bi bolje bilo da umrem. Mislim da su upravu, i ja zelim da umrem. Da ostavim ovaj svet iza sebe. Sasvim sam sam. Nije proslo puno od tog incidenta. Jos uvek mogu da se setim njenog glasa. Proganja me nekad. Ubija me nekad. Kaze mi da se ubijem kao sto se i ona ubila. Ali ja ne zelim. Mislim da jos uvek nisam spreman. A i greh je samoubiti se. Ona je to ucinila, zbog mene. Nisam zeleo, ali ta mala svadja nas je razdvojila. Tada sam je pitao da li bi umrla za mene. Samo je cutala. Posle mi je odgovorila "Ako je to ono sto ti zelis, onda da". rekla je to i otisla. Sutradan su je pronasli mrtvu u stanu. Na ogledalu je pisalo "Ispunila sam ti zelju". Mislio sam da cu umreti tada. Svi su me krivili. I ako ne znaju pricu.
Danas idem na jos jedan razgovor sa Dr Michael. Dobra je ona zena. Naravno, psihijatar je. Rekla je da ce mi dati neke lekove da bolje spavam, valjda. Iskreno, nisam normalno spavao vec 6 meseci. Od kada je ona otisla. Izasao sam iz kuce i krenuo. Jedna starica ispustila je kesu. Pokusao sam da joj pomognem kada mi je rekla.
"Ne priblizavaj mi se!" rekavsi to, brzo je pokupila namirnice i otisla.
Naravno, osetio sam se jos jednom uvredjeno i bezvredno. Samo sam nastavio put. Kada sam stigao, Dr me je docekala. U stanu se osetio miris kafe. Rekla mi je da sednem na kozom presvucen lenjvac, sto sam i uradio.Urzo je donela kafu i sela.Primetio sam da ima dosta cudnih predmeda i figura. Jedna me je bas fascinirala. Figuine oci su sjajile, i presijavali se u njima spoj crvene i zlatne i plave.
"To je Nefertitina figura, barem tako kazu. I kazu ko se zaljubi u njene oci imace srece.
"Nisam znao. Stvarno su lepe." ovo je prvi put posle duzeg vremena da sam rekao nesto ovako.
Posle razgovora sa njom krenu sam kuci. Zaista mi je bilo malo bolje.
