Leto

Untitled Part 3

 Avion se polako odvajao od zemlje dok su obe smeđokose gledale kroz prozor, posmatrajući u početku samo zemlju a onda i oblake, koji su visili kao zakačeni na nebu i posmatrali samo još jedan avion koji je leteo. Leteo je daleko ostavljajući život te dve evojke, bar za jedno leto. Obe su na licu nosile neku tugu dok su se polako udaljavale i napuštale grad u kojem su rođene, u kojem su odrasle. Iako nisu odlazile zauvek, osećale su veliku tugu jer su obe bile povezane sa ovim mestom, a i nisu bile sigurne da li će se vratiti. Nešto im je govorilo da će sve biti dugačije kad se vrate, ako se vrate.

Posle nekoliko sati su stigli. Stajali su ispred lepe raskošne kuće na dva sprata. A lepotu te kuće je ukrašavao zalazak sunca koje je protezalo svoje zrake polako padajući u san. Sestre su odmah ušle unutra radoznalo razgledajući. Primetivši stepenice obe ukrste poglede.

„Moja soba je gore!"

Rekoše u isto vreme te potrčaše ka stepenicama.

„Ima dovoljno soba. Ne treba da se raspravljate, kao obično."

Obe prevrnuvše očima te se zapute gore razgledajući svoje sobe. Naravno, smeđoko sa sa loknama je izabrala ogroman krevet u još prostranijoj sobi. Dok je mlađoj ostala malo manja soba, ali podjednako lepa. Sa ogromnim prozorom koji joj nije sputavao pogled na horizont i nebo koje sad više nije bilo plavo, već umrljano rozom, crvenom, naranđastom, ali pre svega žutom bojom zalazećeg sunca. Smeđokosa ravne kose uzdahne srećna te odmah tutne slušalice u uši namestivši se odmah pored prozora, ogledala u drugi svet. Klimajući glavu u ritmu muzike smestila se u stolicu te uskoro i zaspala.

Kada se probudila napolju, a i u kući, vladao je mrak, nepotpuni, već onaj lepi. Nebo je bilo ukrašeno milionima, i milionima zvezda koje su izgledale kao pahuljice u zimskoj noći. A u centru se alazio predivno beli kolut mesec. Nataša je toliko obožavala mesec da se ta ljubav rečima nije mogla opisati. On joj je tokom noći osvetljavao sobu dok je dokasno bila budna razmišljajući. Iako ga ujutru ne bi bilo znala je da će se vratiti, da će biti tu kada bude najmračnije i osvetliti joj put, kad niko ne bude tu. Znala je da će on zauvek biti uz nju. Dok joj se mesec ocrtavao u modro-plavim očima, devojka je ustala smeštajući se u krevet umorno zevajući. Nije prošlo mnogo a devojka je ponovo zaspala sa osmehom i divljenju na licu.

Probudilo ju je sklanjanje zavesa, što je bilo čudn jer se nije sećala da ih je navukla. Zraci su joj osvetlili lice, ali ne samo njeno lice, već i lice njene sestre.

„Zašto me budiš?"

Upita devojka plavih očiju.

„Dobro jutro i tebi."

Odvrati devojka koja je trebala da bude smeđokosa i sa loknama.

„Kada si već uspela da odeš kod frizera?"

„Nisam išla kod frizera. Dobro znaš da ako ne odem kod Micke, nigde neću otići."

Smeđokosa zevne te se dobro zagleda u svoju sada plavokosu sestru.

„Svejedno, kad si stigla...?"

Izusi aludirajući na njenu kosu.

„O ovo?"

Smeđokosa potvrdno klimne glavom nakon što je Jovana uzela pramen svoje kose i počela da ga vrti.

„Juče. Dok si ti spavala."

Napravi kratku pauzu te se spoji svoj zeleni pogled sa smeđokosinim plavim.

„Zvala sam i tebe, ali... Spavala si."

Nastavi.

„Drago mi je da sam spavala. Meni moja boja kose sasvim odgovara."

Zaključi idalje zevajući.

„Ustaj, idemo."

Plavooka se uzdigne u sedeći položaj te upitno pogleda zelenooku.

„Na plažu. Idemo na plažu. Ustaj."

Ponovi te se izgubi iz Natašine sobe. Umesto da ustane ona se vrati u krevet, ušuškavajući se u svoju još uvek toplu posteljinu.

Kada je plavokosa ponovo ušla u Natašinu sobu, zatekla ju je ponovo kako spava. Nemajući strpljenja više da je čeka, otišla je po kofu napunivši je hladnom, skoro ledenom vodom. Približila se sestri te spustila kofu na pod predomišljajući se. Ali na kraju ju je uzela te polila smeđokokosu po sred face.

Vrisnivši, ona je poskočila i ispočila iz kreveta koji više nije bio topao.

„Ti nisi normalna."

Promumla još uvek ošamućena te prostreli sestru koja se cerekala.

„Morala si da ustaneš, zar ne?"

Upita iako to nije bilo pitanje na koje se trebalo odgovoriti.

„Naravno da si morala."

Doda, samim tim odgovorivši na pitanje. Smeđokosa prevrne očima odlazivši u kupatilo.

„Dolazim uskoro."

Izgovori još uvek zevajući.