Nevena Janković - prelepa devojka iz najlepšeg grada na Savi.
ON - njena najveća noćna mora.
Cover by @IvyKy
Prva verzija priče je na mom starom profilu @darling__01
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Gledam oko sebe i tražim tablu sa brojem ove zgrade. Konačno je ugledam i vidim da je broj trideset. Uporedim ga sa brojem koji sam zapisala na papiriću i shvatim da sam na pravoj adresi. Ispred mene se nalazi velika zgrada, sva u staklu. Upravo stojim ispred velikih staklenih iznad kojih stoji ogromna tabla na kojoj plavim slovima piše "MN inženjering".
Udah. Izdah. Hajde, možeš ti to, Nevena!
Udahnem duboko i koraknem jedan korak napred, a vrata se automatski otvore i ja zaoračim u ogroman hol ove firme. Konačno malo odahnem kada sa ovih paklenih 35 stepeni uđem u klimatizovan prostor.
Dam sebi malo vremena da se divim ovoj veličanstvenoj prostoriji, a onda mi do mozga dođe da verovatno izgledam kao neka ludača, pa ponovo udahnem duboko i krenem prema pultu za kojim je sedela jedna devojka.
- Dobar dan - pristojno se javim devojci i malo se nasmešim.
- Dobar dan, kako mogu da Vam pomognem? - obrati mi se pomalo nezainteresovano.
- Javila sam se na oglas za posao za asistentkinju direktora, došla sam na razgovor - kažem uljudno, a ona me podrugljivo odmeri, kao da joj ja ne ličim na nekog ko bi mogao da bude asistentkinja direktora.
- Idite liftom na sedmi sprat, onda skrenite desno i tamo se nalazi kancelarija gospodina Miloša Antića. - kaže nezainteresovano, kao da jedva čeka da me se reši.
- Hvala! - kažem i krenem prema liftu.
Pritisnem dugme i čekam lift. Dobro sam znala ko je Miloš Antić. Mislim, ako živite u Šapcu, onda morate da znate ko je Miloš Antić, jer je Miloš Antić najbogatiji i najmoćniji čovek u ovom gradu. Pre pet godina, on i njegov brat, Nikola, su zamenili svog oca Petra i preuzeli firmu. Po gradu se priča da onome ko se zameri Milošu Antiću ne preostaje ništa dugo nego da ode iz grada ili da se ubije.
Lift je konačno stigao i ja uđem u njega i pritisnem dugme za sedmi sprat. Lift se pokrene, a ja gledam kako se cifre na malom ekranu iznad vrata menjaju.
0, 1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7...
I tu smo. Izađem iz lifta i nađem se u ogromnom hodniku. Svuda oko mene su zidovi snežno bele boje sa ponekom slikom koja razbija monotoniju savršene beline. Skrenem desno, kako mi je devojka za pultom rekla i idem hodnikom. Čini mi se da je ovaj hodnik beskrajno dug. Konačno stignem do neke kancelarije i čim vidim da ispred vrata već čeka nekoliko devojaka, znam da sam na pravom mestu. Javim se ženi ispred kancelarije, a ona mi se ljubazno nasmeši i kaže da sačekam. Trudna je, ali je i prelepa.
Sednem na jednu od stolica i duboko udahnem ne bih li se bar malo smirila. Na sebi osetim poglede drugih devojaka, pa pogledam i ja u njih i bolje bi mi bilo da nisam. Gotovo je, propala sam načisto! Sve su prelepe. Dođavola, izgledaju kao da su upravo sišle sa piste na izboru za Mis Sveta! Sve su vosoke, neverovatno mršave i zategnute, u kratkim haljinicama i cipelama sa vrtoglavo visokim potpeticama. Ali, one iz nekog razloga, i dalje gledaju u mene. Da li mi je kosa raščupana? Da li mi se suknja pogužvala? Polako iz tašnice izvadim ogledalce i na brzinu osmotrim svoj odraz.
