Nekada je bilo lako biti muškarac, jer se znalo šta on radi: ide u rat, donosi drva i ide u lov. Danas, pošto žene rade i zarađuju (često i više nego muškarci), idu u vojsku, a za drvima u gradu nema potrebe, više nema baš mnogo prostora da se muškarac dokaže kao muškarac. Dokazivanje u krevetu neću ni pominjati, jer je tu još teže dokazati se nego u prethodnim primerima. Mnogi muškarci ne shvataju da su nam porno filmovi doneli samo još poteškoća, jer ih i žene gledaju, pa imaju nerealna očekivanju po pitanju dužine i odnosa, a i svega ostalog...
Jedina oblast gde moderni muškarac može da prikupi mačo poene su kućne majstorije ili što bi se reklo u narodu: uradi sam varijanta. Moj najveći problem je što i nisam suviše vičan alatu. Što se više čovek školuje, sve mu više u mozak ubacuju blagi prezir prema bilo kakvom korišćenju alata i svojih ruku. Samo ti završi školu, pa ćeš lako plaćati majstore. Završio sam školu, ali mi baš i nije lako da plaćam majstore, a da ne kažem kako se to odražava na moj ponos...
Moja draga ženica je primetila da godinama nismo okrečili kuću i da je krajnje vreme da osvežimo zidove nekim vedrim pastelnim tonovima. Pošto je naš voljeni naslednik napunio šest godina (i sada je vejiki), možemo konačno da premažemo njegove radove koji krase neke zidove, bez straha da će opet biti ižvrljani. Naravno, treba i malo srediti okrnjene ćoškove i popuniti po neku rupu. Srce mi je zastalo i hladan me znoj oblio, kada sam se setio koliko su nam para majstori uzeli pre šest godina kada smo prošli put krečili kuću. Godinu dana nismo mogli da se izvučemo iz tog duga...
E, neće ovog puta, dosta je bilo. Obavio sam ozbiljno istraživanje na internetu i zaključio sam da sam spreman da se uhvatim u koštac sa tim problemom. Kada čovek ima sve informacije, koliko može biti teško premazati nekoliko zidova? Na kraju krajeva, ne treba čovek da završi nuklearnu fiziku da bi to radio.
Kada sam to saopštio mojoj dragoj, reagovala je sa nevericom.
„Jesi li siguran da ne želiš da pozovemo majstore, ti baš i nisi najspretniji u tim poslovima?"
„Naravno da sam siguran, dok sam živ u našu kuću više neće ući majstor."
U razrogačenim očima moje drage primetio sam stravu i užas, ali i iskru novonastalog poštovanja. Dogovorili smo se da sa klincem ode kod njenih na nedelju dana, dok sve ne završim.
Otišao sam u farbaru, nakupovao četke, kante, papirni selotejp, gomilu pratećih sitnica i naravno, kante sa bojom. Moja draga mi je ostavila uzorke boje, sa objašnjem, koju boju iskoristiti za koji zid, a momci u farbari su mi smućkali tražene nijanse. Meni je preostao samo lakši deo posla, bar sam tako mislio.
Međutim, moji problemi su tek počeli. Na nekim mestima zid se sve vreme ljuštio, na drugim se boja nije primala, na trećim nisam uspevao da dobijem željenu nijansu. Agonija je trajala dva dana i onda sam pomislio da možda nisam dorastao zadatku i da je vreme da progutam ponos i zatražim pomoć nekog stručnog, a u najgorem slučaju da ipak pozovem prave majstore.
Odmah sam pomislio na Marka, muža ženine najbolje drugarice. Nikada ga nisam nešto previše mirisao, jer ga je moja draga je uvek koristila kao ogledni primer:
„Marko je popravio njihovu veš mašinu. Marko je sam napravio krevete za njihove klince. Marko je sam uradio generalnu na svom autu."
