NIČIJA (ZAVRŠENA)

Uvod

Radeći kao pripravnik socijalni radnik u domu za nezbrinutu decu, uvek sam se pitala, kako je to ući u dom iz druge uloge. Iz uloge deteta. Nama, odraslima je  teško gledati njihove sudbine,ali da li su oni svesni svojih sudbina još kao deca, ili postanu tek kada odrastu? Da li se to, kao i sve , razlikuje od deteta do deteta? Kada bih samo na dan mogla da budem u njihovoj koži, u njihovom životu, da vidim, čujem, osetim....Svakodnevno sam ih gledala, radila sa njima. Postavljala granice, menjala sebe, učila, napredovala u učenju i želela samo jedno da znam. Kada bi zamenili uloge, kako bi to izgledalo....? Naravno, mogla sam da predpostavim o njihovim osećanjima, svi su mogli. I zaposleni, i oni koji dođu u posetu, i volonteri , apsolutno svi. Kada čuju dete bez roditeljskog staranja, sažale se, saosećaju....ali da li svi mi možemo da zamislimo bar deo stvarnog osećaja, patnje?

Kada sam došla u dom, rekla sam sebi. Nećes ti nikoga sažaljevati. Pazićes decu, radićes sa njima. Pružices im pomoć. Ali neces dozvoliti da vide u tvojim ocima da ih žalis. Pa ko to jos želi da vidi? Odabrala sam da to bude dom sa decom na nižem uzrastu. Kako bih krenula od temelja. Misleći da ako naučim kako treba da radim sa decom, sve drugo je lakse. I, i dalje smatram da je tako, nisam pogrešila.  Učim o ljudima, učeći o deci. Dete je  jedno maleno stvorenje, koje upija, čita dušu ljudi, namiriše dobro, a tako i lose, procenjuje....Percepcija jednog deteta je na zavidnom nivou. Mogu da kažem da sam dala sve od sebe da što više uđem u šuštinu svog posla, a prvenstveno u suštinu deteta. Poželela sam da beležim svaki trenutak. Da pamtim svaku njihovu reč koja me je toliko puta ostavljala bez komentara. Ta zrelost, ta odvažnost, ti karakteri koje sam svakodnevno viđala kako trčkaraju po dvorištu su moja najveća škola.
Pomislila sam, ako budem pisala iz ugla deteta, možda pomognem sebi da bliže shvatim njihovu ulogu. Možda kada posle mnogo godina, posle mnogo rada, velikog iskustva, zamora, pročitam ono što sam pisala, podsetim sebe kako je to biti dete koje ulazi u sistem socijalne zašite. Vremenom, neki ljudi se zasite posla, postanu hladniji, naviknu na svakodnevne tužne sudbine, sagore, posebno ako se previše daju. Mislim da bi svaka osoba kojoj je posao u socijalnoj zaštiti trebala da pročita ovakvo nešto . Bilo da je tek na početku ili da već ima mnogo iskustva. Ljudi koji su godinama u tome, gotovo sigurno nece naučiti ništa novo, što nisu čuli ili videli, ali će se podsetiti, podstaći, motivisati da ono za šta su se opredelili da rade, rade još bolje, sa još vise entuzijazma i sa još vise empatije. Besmisleno je reći da entuzijazam imaju samo početnici. Potrebnije je zapitati se zašto ga oni koji rade dugo više nemaju.

Verovatno sam imala sreće,ali upoznajući ljude koji su se opredelili za humane delatnosti, dobila sam još vise motivacije, želje i volje da učim, napredujem i pomažem. Toliko dobrih ljudi ima na ovom svetu, da je prava šteta ne prepoznati ih i ne upoznati ih. Kao i na svakom poslu, prisutan je stres, nerviranje, neslaganje, bilo je i toga, ali posle svega ne može da izroni od svega dobrog i dragog što je preplavljalo mene celu kada udjem u dom. Dok čitam, na najzastupljenijem, u današnje vreme, internetu, kako ljudi upoznaju poznate ličnosti, dive se pevačima, bave se tudjim životima, objavljuju slike iz provoda, noćnih klubova, vrednuju stvari koje su nekada bile sramotne, toliko sam srećna. Srećna, jer sam upoznala ljude koji daju sebe nesebično. Ljude koji rade od jutra do sutra. Ljude koji dom za nezbrinutu decu čine punim zbrinute dece. I to, lepo zbrinute. Okupane, obučene, očešljane, nahranjene. Volonterku koja dolazi da bude sa decom. Koja svoje slobdno vreme iskoristi baš da bi ulepšala deci dan. Da naglasim. Svoje. Slobodno. Vreme. U današnjici u kojoj jedva da imamo vremena za sebe. Ona ima za njih. Ljude koji su nasmejani dok rade. Ljude koji su izabrali baš to da rade. Da brinu o deci o kojoj nema ko da brine.

Godinu dana, koje sam provela u domu, mi je bilo ogromno iskustvo. Ali neću staviti tačku dok sebi ne odgovorim na pitanje koje sam postavila na samom početku. Iz ugla socijalnog radnika, ili bolje rečeno, iz ugla odrasle osobe koja je imala priliku da bude u Domu godinu dana, mogu da pišem do sutra. Ali da bih, po svojoj proceni, bila dobar socijalni radnik, zelim da se priblizim uglu deteta. Kako ne mogu da udjem u njihove glave , pustila sam njih da udju u moju. Tako je nastala ova knjiga.