„Znaš kako kažu da su inteligentniji ljudi tužniji“, citirala sam te iz pisma koje si mi napisao za moj 18. rođendan.
Sada imamo po 23, a tebi se bliži rođendan. Skoro pa da zaokružimo da je decenija kako se poznajemo, decenija kako me lažeš u lice.
Stojimo na mostu. Noć. Hladno je. Znaš da mi je hladno samo kada predosećam da će se nešto loše desiti. Milion puta sam ti rekla to, pričala ti o sebi, o snovima, o željama, o čudnim osećajima, o strahovima i budućnosti. Nisi slušao. Zato ni sada ne razumeš zašto mi je hladno.
Trudim se. Praviš se da ne znaš, ali znam da vidiš. Nisam odustala od nas već 10 godina, neću ni večeras.
Polusklopljenih očiju gledaš niz reku. Dlanovi sklopljeni u pesnice greju se unutar džepova jakne koju nosiš samo kad se bliži zima. Novembarski vetar ti je pregoreo obraze i prošarao ih crvenilom dok te tera da žmiriš kroz tvoje guste, uvijene trepavice koje sam samo jednom osetila na mom obrazu. Gledaš kako reka teče ka nama, prolazi vrtoglavo ispod naših nogu i nosi naše neizgovorene reči poput vrtloga iza naših leđa. Takva je i naša priča, zar ne? Vrtoglava, hladna, ledena, ne daje nam ni minut da udahnemo vazduh i spasimo se od davljenja. Smrtonosna. Ali bilo je izvan ovog sveta kupati se u toj vodi. Ubeđujem sebe da je vredelo, iako mislim da nije... iako osećam da ipak jeste. Stojiš i nepomično gledaš u reku. Dobro te znam. Znam ti poglede. Znam kako divljim, crnim očima fiksiraš plen i ne puštaš, kao crni predator koji lovi, neustrašiv i siguran u sebe. Znam i da su zato mnoge zaljubljene u tebe. U tvoje crne oči, toliko crne da se zenice ne razaznaju od dužica. Ali ja ti znam poglede. Kad oboriš njušku, zažmiriš, naboras nos i opustiš donju usnu ležerno. Kada gledaš nadole, dok ti glava uvek stoji uspravno. Namršten, kao i uvek. Znam da si ranjen. To ne pokazuješ nikada nikome. Osim meni. A i kada ne želiš, kada misliš da si se sakrio od sveta i da nikada neću primetiti – grešiš. Uvek sam znala šta ti je. Do mene znaš sve puteve...
Čuo si me. Okrećeš lagano glavu prema meni gledajući me odozgo, kao da sam najmanja stvar na svetu, kao da sam kamenčić što se odnekud dokotrljao među naše noge. To te je oduvek činilo da se osećaš nadmoćnim. Ne smeta mi, znam da je to varka i da tako samo tešiš sebe da sam te nedostojna. Uvek si me unižavao i vređao, a ja bih uvek preplakala noć nakon viđenja s tobom. Više me ništa ne pogađa. Sada znam da se tako braniš jer si slabiji nego što izgledaš. Slabiji od mene...
„To je zato što povezujemo pojmove koji inače nemaju veze s vezom“, nastavljam. Vidim da sam ti privukla pažnju. „Pa?“, sledi snishodljiv odgovor. „Pa, ništa. Samo sam htela da ti kažem da sam našla odgovor na decenijsko pitanje.“
Spuštaš pogled na moje usne. Natrag na oči. I ponovo okrećeš glavu ka reci i gledaš u daljinu. Vuk samotnjak, zauvek.
